Brest

Ноћни Брест

<— Претходни повезани чланак

06.05.2015.

Од Тереспола до Бреста воз путује нешто више од 20 минута, али обзиром да се након преласка пољско-белоруске границе казаљке на сату померају сат времена унапред, у Брест сам стигао око 23:30. Сапутник из воза је однекуд извадио папуче, навукао их, и уз неки неартикулисани повик протрчао поред свих осталих путника и међу првима стигао до улаза у просторију за пасошку и царинску контролу. На улазу је  стајала припадница белоруске граничне службе и делила формуларе миграционих карти. Миграциону карту самостално попуњава сваки путник који улази на територију Белорусије.

Obrazac popunjene migracione karte

За попуњавање миграционе карте користио сам руску ћирилицу, односно име, презиме и држављанство сам написао на руском језику. Образац се, наравно, може попунити и на енглеском. Као циљ посете подвукао сам туризам, а као период боравка навео 06.05.2015 – 11.05.2015. У пољу где се наводи место у које се путује уписао сам „Москва“. Приликом уписивања периода боравка потребно је навести датум попуњавања миграционе карте и датум напуштања територије Белорусије или Руске Федерације.

Тако попуњену миграциону карту и пасош предао сам припадници граничне службе која је радила на шалтеру. Мало је разгледала пасош и уз осмех ми рекла да држављани Србије овуда не пролазе тако често. Пасош је мало разгледао и њен колега, момак у маскирној војничкој униформи. За појасом је имао пиштољ у кожној футроли која  ме је подсетила на футроле које су некада носили припадници наше милиције. Након обостраног разгледања припадница граничне службе је ударила печат на последњој страни пасоша и вратила га заједно са „Б“ талоном миграционе карте који треба чувати током целог путовања, јер се приликом изласка из Русије/Белорусије враћа припадницима граничне службе.

Затим је уследила царинска контрола. Белоруски цариник ме је замолио да отворим све преграде ранца. Када сам отворио средњу преграду у први план искочише чоколаде и чоколадне бомбоне које сам купио у Тересполу да бих потрошио злоте. Није вадио ствари, само је осмотрио шта се у ранцу налази. Ја сам му рекао да немам ништа за царину и да носим само храну и одећу. Упитао ме је шта је у маскирној кесици која је се налазила у најмањој прегради, на шта сам му ја одговорио: „Лекови“.  Последње питање му је било колико новца имам код себе.

Тако је отприлике изгледала пасошка и царинска контрола која се завршила без било каквог стреса или непријатности.

Затим сам прошао кроз салу у којој се продају међународне возне карте и изашао на московску страну железничке станице (за виртуалну шетњу по брестовској железничкој станици кликнути овде). Био је мрак, па нисам био сигуран на коју страну да кренем да бих изашао са станице. Поред тога, изненадила ме је чињеница да у Белорусији „Here“ навигација у мобилном телефону не функционише. Тражећи излаз са станице наишао сам на интересантан уметнички детаљ који, иако је била ноћ, нисам пропустио да сликам.

Fenjer pokazivač rastojanja

Фењер је постављен релативно скоро – у пролеће 2015. и показује правац и растојање до неких европских градова. Касније је допуњен новим детаљом – госпођом у одећи из XIX века која у очекивању доласка воза седи на клупи и у левој руци држи кишобран, а у десној торбицу.

У потрази са излазом са станице стигао сам до надвожњака за који сам претпоставио да води према граду. Међутим, са надвожњака је допирала нека галама, неко је викао: „Отдай деньги, отдай деньги!“, што би у преводу значило: „Дај паре, дај паре!“. Све је изгледало као да некога пљачкају. Пошто је надвожњак био неосветљен одлучио сам да мало сачекам да се ситуација смири и да особе са надвожњака оду својим путем. Бука са надвожњака није остала непримећена. Убрзо се појавио радник обезбеђења који је особама на надвожњаку заповедничким гласом викнуо нешто у смислу да се разиђу, што оне и учинише. Упитао сам га где је излаз са станице на шта ми је он одговорио да пређем пругу преко надвожњака и да не обраћам пажњу на особе које су биле тамо. По његовим речима то су само локални клинци који се ту окупљају, а пре одређеног времена један клинац је пао са тог надвожњака, па је његов задатак да реагује на било какво њихово окупљање. Упитао сам га који је најближи пут до хотела „Белорусија“, на шта ми је одговорио да је најбоље да пробам да ухватим тролејбус, али да пожурим, пошто је касно и тролејбуси ускоро престају да саобраћају. Ја сам му рекао да ћу ићи пешке и показао му план града који сам понео са собом. Рекао ми је да у том случају кренем Улицом Орџоникидзеа (ул. Орджоникидзе), а затим скренем у Булевар космонаута (бульв. Космонавтов) који се наставља у Булевар Шевченка (бульв. Шевченко) у коме се хотел налази. Питао ме је зашто путујем сам, на шта сам му одговорио да једноставано није било заинтересованих за путовање, али да та чињеница није могла да утиче на то да од путовања и посете Москви за Дан победе одустанем.

Захвалио сам му се на информацијама и кренуо преко надвожњака. Чекала ме је дуга и помало напорна шетња, пошто од железничке станице до хотела „Белорусија“ има око 3 km, а ранац на леђима није био баш тако лаган. Кренух улицом Орџоникидзеа, али нисам ишао њоме до Булевара космонаута, као што ми је радник обезбеђења рекао, већ скренух у Совјетску улицу (Советская улица), а из ње у Улицу Мицкјевича (ул. Мицкевича) и прођох поред аутобуске станице на којој беше пар људи. Затим из Улице Мицкјевича скренух у Булевар космонаута.

Bilbord u čast Dana pobede

Кроз Булевар космонаута ишао сам 20-ак минута и за то време на улици нисам срео ни једног јединог човека. Радни народ је очигледно већ спавао, а оних што ноћу скитају градом је и у Бресту, који има око 340000 становника,  изгледа веома мало. На памет ми паде изјава неких политичара са „запада“ који су председника Белорусије Александра Лукашенка окарактерисали као последњег европског диктатора. Е, па та „диктатура“ очигледно има ефекта, пошто је према истраживањима ММФ-а незапосленост у Белорусији испод 2%. Лукашенко је у корену сасекао приватизацију и под државном контролом задржао све битне индустријске и пољопривредне гране. Спречивши на тај начин распродају државне имовине успоставио је неку врсту „тржишног социјализма“ који се заснива на предузећима у државном власништву и отвореној тржишној економији. На последњим председничким изборима који су одржани 11. октобра 2015. популарни „Батка“ (белорус. отац) убедљиво је победио освојивши 82,9% гласова.

Након нешто више од пола сата пешачења стигох до хотела „Белорусија“. Чим сам ушао у хотел, онако црвен и знојав од пешачења, пришао ми је радник обезбеђења, старији човек седе косе. Изгледао је као бивши рвач или боксер лаке категорије из времена СССР-а који је набацио пар килограма и оседео. Поздравио сам га са „Добрый вечер“ и упитао где се налази рецепција, на шта ми је руком показао у правцу рецепције. Рецепционерка, девојка од 20-ак и нешто година, брзо је пронашла моју резервацију и предложила ми да уместо стандардне једнокреветне собе узмем такозвани „улучшенный номер“ који је нешто комфорнији. С обзиром да сам у хотелу планирао да проведем само једну ноћ, било ми је свеједно, па сам ипак задржао стандардну једнокреветну собу.

У собу сам се сместио негде око 1 сат после поноћи. Изгледала је нормално и имала је све што сам очекивао. Једина замерка ми је била што није имала бежични интернет. Односно, имала је, али је према речима рецепционерке интернет био у прекиду због олује која је је у току дана протутњала градом.

Брест Гостицница Беларусь Brest Hotel Belarus

Хотелска соба

Наравно, намештај није био нов, али за хотелску собу која је коштала нешто више од 20 евра изгледао је сасвим пристојно.

Брест Гостиница Беларусь Brest Hotel Belarus

Кладим се да црвени телефон на столу памти и совјетска времена

Брест Гостиница Беларусь Brest Hotel Belarus

Купатило у склопу хотелске собе

Након пешачења од железничке станице до хотела био сам и гладан и уморан. Последњи сендвич који сам понео са собом појео сам још у Варшави, па сам прешао на конзервирану храну, односно месни нарезак. На оваквим, дужим путовањима, у ранцу увек треба имати неку залиху хране коју треба одржавати, односно редовно попуњавати.

Умор је почео да ме савлађује па сам се на брзину истуширао, а затим сместио у кревет и убрзо заспао.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *