Moskva

Москва у паузи између два авионска лета

<— Претходни повезани чланак

22.05.2019.

Друга станица на путу за Магнитогорск била је Москва која је од њега удаљена око два сата лета. Пошто је од слетања на московски аеродром Шереметјево до лета за Магнитогорск било нешто више од шест сати, колега и ја одлучисмо да то време искористимо за „блиц“ посету Москви.
Од аеродрома Шереметјево па до центра града најлакше и најбрже се стиже возом Аероекспрес који саобраћа на сваких пола сата. Први воз са „Белоруског вокзала“ према аеродрому креће у 05:30, а последњи у 00:30, док у обрнутом правцу возови саобраћају од 05:00 до 00:30. Цена карте у једном правцу је 500 рубаља, док повратна карта кошта 850. Осим на шалтеру, карте за Аероекспрес могу се купити и на аутоматима при чему се плаћање може обавити готовином или платном картицом.

За нешто више од пола сата стигосмо до железничке станице „Белоруски вокзал“ са које се упутисмо на истоимену станицу метроа. Да би се до ње дошло, треба изаћи са железничке станице, јер она није директно повезана са метро станицом. Пошто нам је циљ био Црвени трг (рус. Красная площадь), „Замоскворецком“ (зеленом) линијом кренусмо према станици „Театраљнаја“ (рус. Театральная).
У Москви сам последњи пут био за Дан победе 2015. године. Простор око Црвеног трга је тада због празника био у „ванредном стању“. Најпре је све било затворено, а када је коначно отворен на њега је нагрнула гомила туриста. Сада је све било много мирније. Испред Историјског музеја (рус. Исторический музей) био је „паркиран“ једрењак који је ту остао након арт фестивала посвећеног летњем Светом Николи под називом „Никољдан 2019“ (рус. Николин день 2019) који се у Москви одржавао од 17. до 19. маја.

Свети Никола је заштитник морепловаца и путника, па није чудно што се на Мањежном тргу „усидрио“ баш једрењак. Током фестивала он је био место на коме су се могла стећи нова познанства. Ко је желео, могао је да на дописници напише своја интересовања, остави адресу свог профила на некој од друштвених мрежа или број телефона, и преда дописницу. Заузврат би добио другу коју је такође попунио неко ко жели да прошири круг познаника.
Уместо на Црвени трг свратисмо најпре у Александрову башту (рус. Александровский сад) која је једно од најпосећенијих места за одмор у центру града.

Био сам сигуран да је гажење траве у њој забрањено, али бројни људи који су тамо лежали и седели убедили су ме у супротно. Као по обичају, највише људи је било крај фонтана. Најупечатљивија од њих је фонтана „Гејзир“. Представља главну фонтану у руској престоници. Сваке године 30. априла у 17 часова по московском времену градоначелник пушта ову фонтану у рад, што уједно означава и почетак сезоне рада фонтана у граду.

Скулптурну групу чине четири коња која симболизују годишња доба, због чега је фонтана позната и под називом „Четири годишња доба“. Аутор пројекта је руски вајар грузијског порекла Зураб Церетели. Фонтана је пуштена у рад 1996. године.
У Александровој башти, недалеко од Угаоне арсеналске куле, налази се меморијални комплекс посвећен погинулима у Великом отаџбинском рату кога чине Гроб незнаног јунака (рус. Могила неизвестного солдата) са вечном ватром, алеја градова хероја и стела градова војничке славе.

Свечано је отворен 8. маја 1967. године. Пламен бакље којом је том приликом тадашњи генерални секретар комунистичке партије СССР-а Леонид Брежњев запалио вечну ватру узет је са Марсовог поља у Лењинграду. Ватра се „одржава у животу“ већ дуже од 50 година, односно када се обављају радови на одржавању горионика, пламен се помоћу бакље преноси на привремени горионик, а када се радови заврше, враћа се назад. Горионик је специјалне конструкције која спречава да се пламен под ударима јаког ветра или због кише и снега угаси. Комплекс употпуњује алеја градова-хероја коју чине блокови од порфира са исписаним именима градова којима је додељен овај почасни назив.

У блоковима се налазе капсуле са земљом из градова-хероја. За некадашњи Стаљинград, а данашњи Волгоград, земља је узета са чувеног Мамајевог кургана, док се у капсули Лењинграда, данас Санкт Петербурга, налази земља са Пискарјовског гробља.
Комплекс обезбеђује почасна стража. За време СССР-а она је стајала крај Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу, али је указом председника РФ Бориса Јељцина укинута 1993. године, да би 1997. била обновљена у Александровој башти поред Гроба незнаног јунака. Стражу дају војници Председничког пука пред које се постављају посебни захтеви у погледу физичке припремљености и раста. Стражарске кућице су опремљене средством везе, а зими се одоздо греју и кроз њих струји топао ваздух.

Стражари се смењују на сваких сат времена, затим три сата одмарају, па поново иду на стражу. Наоружани су СКС карабином, односно његовом репликом из које се не може пуцати. У случају угрожености стража има право да примени физичку силу, да се брани коришћењем бајонета или кундака. На сваки покушај приласка стражар најпре реагује једним ударцем кундака о плочник (што сам лично могао да видим). Уколико на то упозорење нема реакције, оно се понавља са два ударца. Ако и то не уроди плодом, стражар има право да примени физичку силу. Осим тога, у кућици недалеко од стражарског места увек је још неколико војника који су спремни да особу која прескочи ланац задрже до доласка полиције или замене војника коме на стражи позли.
Пошто је било скоро 20 часова, крај Гроба незнаног јунака почеше да се окупљају пролазници, јер се очекивала смена страже. Уствари, то није била њена смена, већ су стражари напуштали стражарско место, пошто стража није присутна 24 сата, већ од 8 ујутру, до 8 сати увече.

Након шетње по Александровој башти свратисмо до Црвеног трга. Најимпозантнија зграда на њему без сумње је  ГУМ, за који сам сигуран да својом величином скреће пажњу свакога посетиоца руске престонице који се нађе на Црвеном тргу. Током моје посете Москви 2015. године ГУМ се практично није видео од празничне декорације, па сам сад имао прилике да га по први пут видим у својој пуној величини.

Зграда се налази у закупу руске компаније „Bosco di Ciliegi“ која је специјализована за продају луксузне робе. Закуп истиче тек 2059. године, а његова цена је, према речима опозиционог лидера Алексеја Наваљног, државна тајна. Према подацима Форбса, власник компаније „Bosco di Ciliegi“ Михаил Куснирович од издавања простора у ГУМ-у годишње заради око 75 милиона долара.
Најпознатији објекат совјетске епохе на Црвеном тргу свакако је Лењинов маузолеј који је за време Совјетског Савеза био место које су обавезно посећивале организоване групе туриста из иностранства. Први, дрвени маузолеј, подигнут је у јануару 1924., неколико дана након Лењинове смрти.  У мају исте године замењен је другим, такође дрвеним.

Постојећи маузолеј од црвеног гранита је трећи по реду. Радови на његовој изградњи завршени су у октобру 1930. године. Од 1953. до 1961. у њему се поред Лењиновог, налазио и саркофаг са телом Стаљина. За време Совјетског Савеза трибина маузолеја била је место са кога је војне параде поводом Дана победе посматрало највише државно руководство на челу са генералним секретаром комунистичке партије СССР-а.
Маузолеј и гробови крај кремаљског зида могу се бесплатно посетити сваким даном од 10 до 13 часова, осим понедељком.

Део Црвеног трга је био затворен за пешаке, јер су у току биле припреме за Дан словенске писмености и културе који се обележава сваке године 24. маја.

Први пут на државном нивоу празник је обележен 1863. године поводом 1000 година од настанка словенске азбуке. Исте године је донет указ да се 11. маја по старом, односно 24. маја по новом календару, празнује Дана сећања на Светог Кирила и Методија.
Време је полако пролазило и на Москву се лагано спуштао сумрак.

Свратисмо у продавницу сувенира крај улаза у зграду Историјског музеја у којој купих пар „магнета“ по пристојној цени. Продавница има велики избор матрјошки.

Поглед ми се заустави на једној од њих средње величине чија је цена била 26000 рубаља, односно нешто више од 350 евра.
Након куповине сувенира врло брзо нађосмо се у московском метроу. Времена је било довољно, тако да нисмо журили. На „Белоруском вокзалу“ свратисмо у сендвичару у којој се мало окреписамо, а затим возом „Аероекспрес“ кренусмо на аеродром „Шереметјево“. Уколико журите и немате времена да купите карту за воз, у њега можете ући без проблема, односно карту можете купити на аутомату када на аеродрому из њега изађете.

На аеродрому смо били нешто после 10 сати. До укрцавања у авион за Магнитогорск било је прилично времена. Пошто је полетао са терминала Б који се налази на другој страни писте у односу на терминал „Аероекспреса“ кренусмо према станици подземног шатл-воза. Пронаћи станицу није проблем, јер је све добро обележено и треба само пратити знакове. Некада се до терминала Б стизало шатл-аутобусом, а прелазак са једног на други терминал могао је да потраје и сат времена. Изградњом тунела испод писте и увођењем шатл-воза процедура је скраћена на свега 5 минута. Наравно, под условом да се не деси ништа непредвиђено. У нашем случају, потрајала је дуже, јер је један лик, за кога бих због тамније боје коже рекао да је однекуд са југа, и од кога су се ширила алкохолна испарења, због пријатеља који је каснио на лет, гурнуо руку кад су се врата затварала и тако блокирао воз, односно врата више нису хтела да се затворе. За 10-15 минута проблем је решен, а кривци нису ни ушли у воз већ су се одмах након свог „злодела“ негде изгубили.
Пошто на карти за укрцавање у авион Москва – Магнитогорск није био уписан број гејта, по доласку на терминал Б на шалтеру за информације сазнах да се ради о гејту бр. 107. Иначе, терминал Б аеродрома „Шереметјево“ резервисан је за домаће летове националног авиопревозника „Аерофлот“. Отворен је у мају 2018. године и по опремљености нимало не заостаје за терминалима Д, Е и Ф.
Фотографисање по аеродрому је забрањено, али упркос тој забрани направих пар фотографија простора терминала Б у коме се налазе гејтови.

Sheremetyevo_D_chistaya_zona

Простор обилује ресторанима, кафићима, продавницама… Као и на свим аеродромима, цене нису баш приступачне.

Шереметьево чистая зона

Кратка посета Москви у паузи између два лета била је опуштајућа и свакако је представљала боље решење него седење на аеродрому, па свакоме ко се нађе у оваквој ситуацији препоручујем да време између два лета искористи на исти начин. Наравно, уколико тог времена има довољно, а ми смо га имали. Ишло нам је на руку и то што нисмо морали да преузимамо пртљаг на аеродрому, као и да идемо на чекирање, јер смо већ имали карте за укрцавање. Пошто се радило о унутрашњем лету, није било ни пасошке контроле, већ само приступне и безбедносне при уласку у простор са гејтовима.
Било ми је драго што сам поново видео Москву која је на тренутак учинила да помислим да сам на путовању из личног задовољства, а не на службеном. Осим тога, пробудила ми је и дозу носталгије, јер је управо она пре четири године била циљ мог првог самостално организованог путовања у иностранство.

Наставак —>

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *