Magnitogorsk

Magnitogorsk – grad u kome se susreću Evropa i Azija

Sadržaj

Za razliku od prethodnih putovanja na koja me je vodila želja za upoznavanjem novih krajeva, u Magnitogorsk, ili „Magnitku“ kako ovaj grad Rusi od milošte zovu, odvele su me poslovne obaveze. Ipak, uprkos njima pokušao sam da ugrabim malo slobodnog vremena i koliko-toliko upoznam grad koga zbog ogromnog metalurškog kombinata njegovi stanovnici sa pravom i ponosom zovu „čeličnim srcem Rusije“. Koliko sam u tome uspeo pokazaće tekst koji sledi.

Malo geografije i istorije

Za one koji ne znaju, a verujem da je takvih većina, Magnitogorsk je smešten na Južnom Uralu. Udaljen je vazdušnom linijom 1395 kilometara od Moskve i sa nešto više od 400000 stanovnika drugi je po veličini grad u Čeljabinskoj oblasti. Uz Nižnji Tagil i Čeljabinsk jedan je od najvećih uralskih centara ruske crne metalurgije.

Na mestu današnjeg grada najpre je postojala tvrđava „Magnitnaja“ koja se na karti Orenburške gubernije pojavila 1743. godine. Predstavljala je deo odbrambene linije, a zadatak joj je bio da štiti granicu od Kirgiza i Nogajaca. Naziv je dobila po obližnjoj „Magnetnoj planini“ (rus. Magnitnaя gora), bogatoj rudom gvožđa, odnosno magnetitom, u kojoj je sadržaj ovog metala dostizao 60-70%. Uprkos velikim količinama pomenute rude sa njenom eksploatacijom se nije odmah počelo zbog nedostatka radne snage, slabog poznavanja terena, ali i suparništva koje je vladalo između pretendenata na nalazište. Ipak, 1762. osniva se „Belorecki metalurški kombinat“ i prve tone rude sa „Magnetne planine“ krenule su na preradu.
Pugačovljev ustanak koji je buknuo 1773. godine nije zaobišao ni tvrđavu „Magnitnaja“. Ustanici je zauzimaju iz trećeg pokušaja, pljačkaju i ruše. Ništa bolje nije prošao ni „Belorecki metalurški kombinat“.
Sredinom XIX veka granična linija je rasformirana, stanovništvo je ostalo bez utvrđenja, ali se nije odselilo. Naselje je nastavilo da postoji i početkom XX veka brojalo je oko 2500 stanovnika. U planu je bila izgradnja pruge do Belorecka, ali je realizaciju omeo Prvi svetski rat.
Iako Magnitogorsk ima istoriju koja doseže dublje u prošlost, kao datum osnivanja grada smatra se 30. juni 1929. godine kada je iz grada Kartali na železničku stanicu stigao prvi voz sa građevinarima čiji je zadatak bio da sagrade metalurški kombinat. Upravo tada grad dobija današnji naziv – Magnitogorsk. Veliko nalazište rude gvožđa, vodom bogate reke Ural i Bjelaja, mogućnost izgradnje u stepi puteva koji vode do Kuzbaškog ugljenog basena, bili su faktori koji su išli u prilog nastanku prvog u svetu planski izgrađenog socijalističkog grada.

22.05.2019.

Aerodrom „Nikola Tesla“

Prva stanica na putu za Magnitogorsk bio je Beograd, odnosno aerodrom „Nikola Tesla. Zvučaće možda malo čudno, ali iako sam prethodnih godina više puta putovao u inostranstvo sa pomenutog aerodroma nisam imao ni jedno poletanje, možda ponajviše zbog cena avionskih karti koje mi se nikako nisu uklapale u budžet putovanja.

Osim toga, još jedan razlog za izbegavanje putovanja avionom su aerodromske formalnosti koje u nekim slučajevima traju duže nego sam let i mogu da budu prilično zamarajuće, pogotovo ako putujete sami, što ovaj put, za razliku od prethodnih putovanja, kod mene nije bio slučaj.
Put do Magnitogorska vodio je preko Moskve, a let kojim smo do nje trebali da stignemo bio je SU2091 sa polaskom u 13:10 sa terminala 2. Pošto smo na aerodrom stigli znatno ranije, najveći deo vremena provedosmo u sali sa šalterima za pasošku kontrolu na prvom spratu.

U sali ima i kafića, pa oni koji žele nešto da popiju mogu to da učine, ali, naravno, po „aerodromskoj ceni“ koja je i nekoliko puta viša od one u beogradskim kafićima.

Pošto sam siguran da još ima onih kao ja, koji nikada nisu putovali sa beogradskog aerodroma, zadržaću se malo na aerodromskim formalnostima koje su u principu iste na svim aerodromima. Prva stvar koju treba da uradite je da se prijavite na let, odnosno izvršite takozvano „čekiranje“ na šalteru aviokompanije kojom putujete. U mom slučaju to je bila kompanija Aeroflot.

Pritom je potrebno pokazati pasoš i kupljenu avionsku kartu. Tom prilikom se vrši i predaja prtljaga. Po završetku procedure dobija se karta za ukrcavanje u avion (boarding pass). Čekiranje se može završiti i onlajn. Oni koji lete Aeroflotom to mogu da učine 24 sata pre poletanja. Nakon pristupne sledi pasoška kontrola posle koje se izlazi u takozvanu transfer zonu.

Kao i na ostalim i na beogradskom aerodromu transfer zona obiluje fri šopovima u kojima se navodno po pristupačnim cenama mogu kupiti parfemi, alkoholna pića, cigarete, konditorski proizvodi…

Iskren da budem, ništa „pristupačno“ u fri šopovima nisam video. Štaviše, cene su nekoliko puta više nego u prodavnicama, pa tako flaša rubinovog vinjaka košta oko 20 evra.
U transfer zoni se nalazi monitor koji prikazuje podatke o letovima, ali i temperaturu u gradovima u koje se leti.

Iz nekog nepoznato razloga za Moskvu je pisalo 0 stepeni po Celzijusu, iako je stvarna temperatura tog dana u ruskoj prestonici bila +25. Neke putnike, poput jednog dekice, to je veoma zbunilo.
Treća po redu kontrola je bezbednosna i ona se na beogradskom aerodromu obavlja neposredno pre izlaska na gejt. Ručni prtljag se stavlja na pokretnu traku i ide na rendgen za prtljag, a svaki putnik prolazi kroz skener za putnike. Kraj pokretne trake se nalaze korpe u koje treba da stavite sve metalne predmete koje nosite po džepovime, kao i kaiš ukoliko ima metalnu kopču. Po meni, pre dolaska na bezbednosnu proveru najbolje je sve stvari iz džepova pantalona prebaciti u jaknu, a jaknu staviti u korpu, odnosno da zajedno sa ručnim prtljagom prođe rendgen. U slučaju da imate obuću sa debelim đonom obezbeđenje može zatražiti i da se izujete.
Poslednja, četvrta kontrola je neposredno pred ulazak u avion i podrazumeva proveru karte za ukrcavanje.
Pre poletanja stjuardese i stjuardi obaviše neku vrstu instruktaže u slučaju vanrednih okolnosti. Ja za svaki slučaj pročitah i bezbednosnu instrukciju koja se uz časopis kompanije Aeroflot i kesu za povraćanje nalazi na naslonu svakog sedišta. Nemam strah od letenja, ali moram priznati da mi avion nije baš omiljeno prevozno sredstvo.

Avion kojim smo leteli bio je Boing 737-800 koji važi za prilično pouzdanu letelicu. Ipak, ni Boing nije kao što je nekad bio. Zbog navodne uštede u novcu i angažovanja jeftinijih programera dva aviona „737 maks“ srušila su se zbog problema sa softverom, pa su svi avioni tog tipa prizemljeni.
Pošto smo leteli kompanijom Aeroflot sat vremena nakon poletnja dobismo besplatan obrok i piće o kome putnici Er Srbije mogu samo da maštaju, jer srpski nacionalni avio prevoznik od 2018. godine tokom letova više ništa ne služi besplatno.

Na moskovski aerodrom „Šeremetjevo“ sletesmo po redu letenja. Do nastavka putovanja, odnosno do leta za Magnitogorsk bilo je nekoliko sati, koje kolega i ja iskoristismo za kratku posetu Moskvi.

***

23.05.2019.

Iz Moskve za Magnitogorsk poletesmo Aeroflotovim letom SU1428 u 00:40.

Svojski sam se trudio da ga prespavam, ali položaj za spavanje nikako nisam uspevao da „napipam“. Sedište mi je bilo baš nekako neudobno.
Let je trajao oko dva sata, ali pošto je vremenska razlika između Moskve i Magnitogorska dva sata, na magnitogorski aerodrom sletesmo u osvit zore, odnosno nešto posle pet.

Aerodrom nema pristupne tunele, pa iz aviona izađosmo stepenicama i ukrcasmo se u autobus koji nas doveze do aerodromske zgrade. Došao je i trenutak istine da vidimo šta je sa prtljagom, koga smo predali na beogradskom aerodromu. Na sreću, bio je tu, tako da ga pokupismo i vrlo brzo se nađosmo na aerodromskom parkingu na kome nas je čekao Jura, pouzdani taksista kome nije prvi put da čeka predstavnike firme u kojoj radim.
U Magnitogorsku sam proveo tri dana, od kojih su prva dva bila ispunjena poslovnim obavezama, pa je slobodnog vremena bilo samo u večernjim satima. Treći dan je bila subota, što je značilo da imam praktično ceo dan da se malo bolje upoznam sa metalurškom prestonicom Rusije, što, naravno, nisam želeo da propustim.

Znamenitosti Magnitogorska

Prilikom pisanja tekstova o putovanjima i mestima koja sam posetio do sada sam se trudio da hronološki navodim znamenitosti koje sam tom prilikom obišao, odnosno da prikažem i opišem grad kroz šetnju po njemu, tako da svako ko pročita tekst i nađe se u tom gradu može bez problema i sam da poseti ta mesta ukoliko krene istim redosledom kojim sam ih i ja obilazio. Zbog specifičnosti ovog putovanja, čiji glavni cilj nije bilo uživanje u lepotama novih krajeva i gradova, hronološki pristup nije bio u potpunosti moguć, pa ću u nastavku bez hronologije opisati znamenitosti i mesta koja sam uspeo da posetim.

Stanični trg (rus. Privokzalьnaя ploщadь)

Najimpozantnija zgrada na trgu bez sumnje je zgrada železničke stanice. Pošto se datum osnivanja Magnitogorska vezuje za dolazak u grad prvog voza, ona u simboličkom smislu zauzima značajno mesto u istoriji grada. Kažem u simboličkom, jer se ne radi o stanici na koju je 30. juna 1929. stigao prvi voz sa komsomolcima radi izgradnje metalurškog kombinata, već o zdanju koje je sagrađeno 1962. godine. Kao i većina reprezentativnih objekata podignutih u tom periodu građena je u stilu sovjetskog klasicizma, pa izgleda dosta upečatljivo.

Sa železničke stanice vozovi saobraćaju prema Ufi, Čeljabinsku, a nekoliko puta nedeljno i prema Moskvi.
Nedaleko od zgrade železničke stanice nalazi se spomenik „Parna lokomotiva ЭU684-58“. Reč je o lokomotivi koja je 30. juna 1929. na stanicu „Magnitogorska“ dovezla prvi voz sa graditeljima metalurškog kombinata Nešto kasnije, navedeni datum počeo je da se obeležava kao dan grada. Stanica na koju je voz pristigao u današnje vreme i dalje je u funkciji, ali je rezervisana za teretni saobraćaj.

Lokomotiva je proizvedena 1929. godine u Kolomenskoj fabrici parnih lokomotiva. Pripada seriji lokomotiva koja je sa preko deset hiljada proizvedenih primeraka imala najmasovniju proizvodnju. Povodom jubileja 50 godina od osnivanja grada, 1979. godine doneta je odluka da se lokomotiva pronađe i pretvori u spomenik.
Drugi spomenik koji ukrašava Stanični trg je takozvani „Metalurg“. Radi se o skulpturi metalurškog radnika od kovanog bakra visine 4.75 metara. Skulptura se nalazi na postamentu od cigala koji je obložen mermerom. Ukupna visina spomenika iznosi 10.5 metara.

Skulptura metalurga napravljena je za paviljon SSSR-a na svetskoj izložbi „EKSPO“ 1958. u Briselu. Autor vajarske kompozicije je vajar Aleksej Zelenski. Osim u Briselu 1958. skulptura je bila deo sovjetskog paviljona „Dostignuća SSSR-a u oblasti nauke i tehnike“ na izložbi u Njujorku 1959., a godinu dana kasnije i na Međunarodnoj izložbi u Beču. U oktobru 1967., uoči obeležavanja pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije, predata je Magnitogorskom metalurškom kombinatu i postavljena na njegovoj teritoriji. Tri godine kasnije, demontirana je i preneta na Stanični trg na kome se nalazi do današnjeg dana.
Osim železničke, na trgu se nalaze i dve autobuske stanice (baškirski i čeljabinski terminal). Tu je i tržni centar „Lokomotiva“ sa suvenirnicom u kojoj se mogu kupiti najrazličitiji suveniri sa simbolikom Magnitogorska.

Nemački kvart (rus. Nemeckiй kvartal)

Nemački kvart, odnosno kvart 14a kako glasi zvaničan naziv, nalazi se u starom delu Lenjinskog rejona.

Nakon završetka Drugog svetskog rata u pomenutom rejonu podignut je logor za nemačke ratne zarobljenike. Zarobljeni Nemci bili su angažovani na građevinskim poslovima i bez obzira na njihov tadašnji status, zidali su vrlo kvalitetno, kao da rade za sebe, bez bilo kakvih odstupanja od tehnologije gradnje. Prva surova uralska zima bila je test za zgrade u nemačkom kvartu koju su one bez problema izdržale.

Radna snaga je bila nemačka, ali su projekti bili sovjetski, odnosno izrađeni od strane sovjetskih arhitekata koji su za njih dobili Staljinovu nagradu.

Svaka kuća je sagrađena po individualnom projektu i ne liči na drugu. Uglavnom se radi o prizemnim objektima, ali ima i jednospratnih.

Arhitektura kuća podseća na zapadnoevropske tradicije, pa ih neki upoređuju sa ilustracijama za bajke braće Grim.

Tu se pre svega misli na lukove, krovne vence, balkone, kao i upotrebu dekorativnog kamena.

Ideja izgradnje ovakvog kvarta bila je ideološki motivisana. Zapravo, kvart je svakog sovjetskog čoveka koji je preživeo užase Drugog svetskog rata trebao da asocira na ulice Evrope po kojima je sovjetski vojnik prošao kao oslobodilac i pobednik.

Ono što mi je kod zgrada nemačkog kvarta zapalo za oko, osim toga što se svojim stilom u potpunosti razlikuju od višespratnica koje će nekoliko godina kasnije preplaviti centar Magnitogorska, bile su terase vrlo malih dimenzija.

Neobično, nema šta. Toliko truda da bi se na njih stavila samo saksija.

Spomenik „Prvi šator“ (rus. Pervaя palatka)

Desetak minuta pešačenja od Nemačkog kvarta, na ulazu u Park veterana Magnitke, nalazi se spomenik za koji kažu da možda najbolje govori o istoriji grada. U pitanju je takozvani „Prvi šator“ koji je posvećen graditeljima Magnitogorska. Na simboličan način predstavlja šator u kome su živeli radnici čiji je zadatak bio da sagrade novi grad. Spomenik je svečano otkriven 9. maja 1966. godine i zbog svog upečatljivog izgleda ubrzo je postao simbol grada.

Osim simbolično prikazanog šatora deo kompozicije spomenika je i iz daljine na prvi pogled neprimetan dlan u kome stoji komad gvozdene rude.

Spomenik ukrašavaju stihovi Borisa Ručjova, pesnika koji je veliki deo svog stvaralaštva posvetio Magnitogorsku, ali istovremeno i radnika koji je kao tesar i betondžija učestvovao u izgradnji kombinata.

«Mы žili v palatke s zelenыm okoncem,
Promыtoй doždяmi, prosušennoй solncem,
Da žgli u dvereй zolotыe kostrы
Na rыžih kamenьяh Magnitnoй gorы».

Stihovi možda pomalo zvuče i romantično, ali u uslovima surove uralske zime siguran sam da previše mesta za romantiku nije bilo. Tim pre što su u izgradnji grada i kombinata učestvovali i specijalni doseljenici, porodice raskulačenih seljaka od kojih su mnoge bile turkojezični Tatari.

Park veterana, na čijem se ulazu spomenik nalazi, podignut je 50-ih godina HH veka. Bio je to prvi park u delu grada na desnoj, evropskoj, obali Urala. Važio je za jedno od najpopularnijih mesta za odmor. U okviru njega je postojao i luna park sa panoramskim točkom, vrteškama i autodromom. Međutim, nakon 2000. godine gubi popularnost, ponajviše možda zbog toga što se na drugoj lokaciji otvara drugi zabavni park. U današnje vreme je obrastao gustom vegetacijom i zapušten, ali postoji inicijativa da se obnovi.

Sa stepeništa koje od „Prvog šatora“ vodi prema Parku veterana pruža se pogled na kombinat iz koga uvek „nešto dimi“.

Spomenik „Pozadina – frontu“ (rus. Pamяtnik «Tыl – frontu»)

Zbog činjenice da su svaki drugi tenk Crvene armije i svaka treća granata ispaljena na neprijatelja bili od čelika proizvedenog u Magnitogorskom metalurškom kombinatu odlučeno je da se na obali reke Ural podigne spomenik koji će podsećati na doprinos koji je grad dao u godinama Velikog otadžbinskog rata. Iako je podignut najkasnije (1979. godine) spomenik predstavlja prvi deo triptiha koga čine spomenici „Majka domovina zove“ (1967.) u Volgogradu i „Spomenik vojniku oslobodiocu“ (1949.) u berlinskom Treptover parku.

Kompoziciju spomenika čine dve figure: radnika i vojnika. Radnik gleda na istok prema Magnitogorskom metalurškom kombinatu, a vojnik na zapad na kome se tokom rata nalazio neprijatelj. Mač iskovan na obali Urala podigla je „Majka domovina“ u Staljingradu, a spustio ga je „Vojnik oslobodilac“ u Berlinu nakon pobede.

Visine je 15 metara, ali izgleda mnogo impozantnije jer se nalazi na uzvišenju od 18 metara koje je napravljeno za potrebe spomenika. Od materijala korišćeni su bronza i granit. Jevgenij Vučetić, vajar koji je bio autor spomenika u Berlinu i Staljingradu, umro je 1974. godine, pa je spomenik u Magnitogorsku radio vajar Lav Nikolajevič Golovnicki.
Kompoziciju takođe čini kameni cvet od karelijskog granita u kome gori večna vatra.

Prostor oko spomenika upotpunjuje zid sa imenima Magnitogoraca koji su nosioci zvanja Heroja Sovjetskog Saveza.

9. maja 2005. svečano su otkrivene dve trougaone sekcije sa pločama na kojima su uklesana imena više od 14000 stanovnika Magnitogorska poginulih u Velikom otadžbinskom ratu.

„Pozadina – frontu“ je najreprezentativniji spomenik u Magnitogorsku i čini grad prepoznatljivim zbog čega je prisutan na većini razglednica i suvenira.

Oko njega se prostire „Park kraj večne vatre“ (rus. park u Večnogo ognя) koji sa svojom površinom od 38,28 hektara predstavlja najveću zelenu oazu u gradu.

Do pre nekoliko godina park je bio prilično zapušten, ali se u poslednje vreme dosta uradilo na njegovom uređenju.

Granica Evrope i Azije

Jedna od stvari koja Magnitogorsk izdvaja od običnih gradova je njegov geografski položaj, odnosno činjenica da je jedan od pet gradova u svetu čiji se jedan deo nalazi u Evropi, a drugi u Aziji. Ono što je Bosfor za Istanbul, to je reka Ural za Magnitogorsk. Deo grada na njenoj desnoj obali je u Evropi, dok deo na levoj obali, uključujući i Magnitogorski metalurški kombinat, pripada Aziji, pa radnici sa pravom mogu da kažu da rade u Aziji, a žive u Evropi.

U Magnitogorsku Evropu sa Azijom spajaju četiri mosta od kojih je najstariji takozvani „Centralni prelaz“ (rus. most Centralьnый Perehod).

Njegova izgradnja započeta je 1935. godine zbog promene u urbanističkom planu grada, odnosno donošenja odluke da se stambeni kvartovi grade na desnoj obali reke. Najpre je sagrađen drveni most koji je postojao do 1946. godine, a zatim se umesto njega gradi novi, kapitalni most, čija se izgradnja završava 1948. godine. Današnji izgled most dobija 1951. godine.

Dužine je oko 2 kilometra, ali je interesantno da se manji deo mosta nalazi neposredno iznad vode, a veći deo ide preko nasipa koji se od leve i desne obale pruža prema sredini reke. To je zbog toga što je u delu toka reke Ural koji prolazi kroz grad početkom izgradnje Magnitogorskog metalurškog kombinata, radi njegovog snabdevanja tehničkom vodom, izgradnjom brane i podizanjem nasipa, stvoreno akumulaciono jezero. Zbog širine reke i nastalog jezera, odlučeno je da se od leve i desne obale krene sa nasipanjem, odnosno da se formiraju uzani nasipi, a da se samo jedan manji deo vodene površine premosti.

Na mostu se nalazi saobraćajni znak koji informiše da se napušta Evropa i da se ulazi u Aziju, što je idealno za selfi, pa iako nisam njihov veliki ljubitelj, morao sam da napravim jedan.

Prostor oko mosta deluje prilično zapušteno, tu pre svega mislim na vegetaciju koja je oko njega baš bujna. Na mostu kraj dela za pešake postoje dva proširenja koja bi verovatno trebala da imaju funkciju vidikovca, ali se sa njih od gustog rastinja ništa ne vidi. Ni sam most nije baš u najboljem stanju, mislim da bi mu jedno „osvežavanje“ dobro došlo.

Mesta za šetnju i odmor

U Magnitogorsku ne postoji ulica rezervisana samo za pešake, nešto poput beogradske Knez Mihailove ili moskovskog Arbata, pa Magnitogorcima za šetnju ostaju veliki parkovi uz obalu reke Ural ili skverovi između stambenih kvartova. Većina njih je lepo uređena, krase ih spomenici i zanimljivi umetnički detalji.

Skver I.V. Čapajeva

Stan u kome sam boravio tokom službenog puta u Magnitogorsk nalazi se nedaleko od pomenutog skvera, pa je on bio jedno od prvih mesta kojim sam prošetao.

Spomenik prvim komsomolcima, graditeljima Magnitke

Predstavlja objekat kulturnog nasleđa od federalnog značaja. Na mestu budućeg spomenika najpre je 1958. godine postavljena spomen ploča uoči jubileja 40 godina Komsomola.

Spomenik je svečano otkriven 9. maja 1966. godine. Skulptura je izrađena od kovanog aluminijuma i visine je 3 metra, dok ukupna visina spomenika dostiže 6,5 metara. Novac za njegovu izgradnju sakupili su komsomolci Magnitogorska radeći subotom.

Postament spomenika čine cigle od vatrostalnog magnezita i mermerni deo na kome piše: „Prvim komsomolcima, graditeljima „Magnitke“ od komsomolaca 60-ih godina“.
Kod skvera V.I. Čapajeva, tačnije, na adresi ul. Čapaeva 22 nalazi se srpski restoran „Slivovica“.  Činjenica da u dalekom Magnitogorsku postoji nešto srpsko prijatno me je iznenadila. U restoranu se služe tradicionalna srpska jela sa roštilja, i ono što je najbitnije, restoran važi za jedan od boljih u gradu.
Par koraka od „Slivovice“ je „Lakomka“, jedna od najpoznatijih kolačarnica u gradu. Kolači koji se u njoj prodaju nisu samo praznik za čulo ukusa, već i čulo vida.

Skver G.M. Dimitrova

U neposrednoj blizini je skver koji nosi ime G.M. Dimitrova, lidera bugarskog komunističkog pokreta koga su u narodu zvali „bugarskim Lenjinom“.

Skver ne bi bio potpun bez nekog obeležja u čast pomenutog bugarskog političkog radnika. U ovom slučaju to je bista.

Grad Dimitrovgrad u Srbiji dobio je ime po njemu. Osim u Srbiji, istomeni grad postoji u Bugarskoj i Rusiji.

Skver metalurga

Nalazi se kod istoimenog prospekta. Formiran je 40-ih godina XX veka. Predstavlja široku, dugačku aleju sa cvetnim lejama u kojima, nažalost, još uvek nije bilo cveća.

Osim raznih skulptura ukrašavaju ga i četiri fontane koje su obložene pločama od prirodnog kamena.

U letnjim mesecima skver postaje mesto za vožnju rolera i bicikala, kao i organizaciju kulturnih događaja, dok se zimi u njemu otvara klizalište i izlažu skulpture od leda.

Spomenik doktoru

Skver metalurga krasi nekoliko spomenika, a prvi u nizu je spomenik „Doktor“, otkriven 2. oktobra 2018. godine. Podizanjem ovog spomenika gradska administracije želela je da izrazi zahvalnost svim lekarima i oda im priznanje za njihov posao koji svakako nije lak.

Skulptura je izrađena od bronze, visine je 185 centimetara, a teži 612 kilograma. Veruje se da će onaj ko rukom protrlja doktorsku torbu imati dobro zdravlje.

Spomenik roditeljima

Sledeći spomenik posvećen je roditeljima, pa se tako i zove. Postavljen je 2007. godine. Urađen je od gvožđa, a ono što ga odlikuje je realističan prikaz likova.

Kompoziciju čine figure starijeg muškarca i žene koji sede na klupi. Lica su im zabrinuta, u pogledu im se oseća žalost i umor. Žena na krilu hrani golubicu koja simbolički predstavlja dete koje je otišlo iz porodičnog gnezda. Spomenik se lepo uklapa u okolinu i podseća da ne zaboravljamo one koji su nam podarili život, da poštujemo svoje roditelje i brinemo se o njima.

Skulptura metalurga iz demidovskog vremena

Prema zamisli autora skulptura treba da istakne činjenicu da je Ural davno postao metalurški centar Rusije. U tome je najvažniju ulogu odigrala porodica Demidovih koja je važila za najbogatije ruske preduzetnike, fabrikante i zemljoposednike. Uzdigli su se za vreme Petra I zahvaljujući osnivanju oružarnica i rudarskih preduzeća u Tuli i na Uralu, kao i isporukama oružja za vreme Severnog rata.

Skulptura je u prirodnoj veličini i predstavlja radnika koji stoji pored nakovnja sa pogledom ustremljenim u daljinu. Svečano je otkrivena 2017. godine.

Skulpturna kompozicija „Čistačica i vodoinstalater“

Nastala je na inicijativu predsednika magnitogorske gradske skupštine koji je nakon posete Čeboksariju (koji je više puta proglašavan za najuređeniji grad u Rusiji) predložio da se na jednom od najposećenijih mesta Magnitogorska postavi simbol čistoće i reda.

Svečano je otkrivena 25. avgusta 2015. godine. Izrađen je od sredstava koja su dobijena od dobrotvora. Ustalio se običaj da se radi stabilnog rada vodovoda i čistoće u kući rukom protrljaju kačket vodoinstalatera i metla čistačice.

Skulptura „Milicioner“

Još jedna je u nizu skulptura koja krasi Skver metalurga. Vraća nas u kraj 70-ih i početak 80-ih godina XX veka kada je milicijska uniforma bila autoritet i izazivala poštovanje. Prikazuje milicionera koji, rekao bih, očitava bukvicu učeniku kome su poispadale stvari iz školske torbe.

Otkriven je 6. novembra 2018. godine, nekoliko dana pre praznika pripadnika unutrašnjih poslova. Autor skulpture, lokalni vajar Genadij Plahov, dosta pažnje je posvetio detaljima na skulpturama, odnosno trudio se da učenika i milicionera prikaže u odeći i sa predmetima koje su oni u sovjetsko vrema zaista i nosili.
Skver metalurga nastavlja se u Lenjinov trg koji je u svim ruskim gradovima obično rezervisan za spomenik besmrtnom voždu Oktobarske revolucije. Magnitogorsk u tome nije izuzetak. Štaviše, može se pohvaliti sa dva spomenika. Prvi se nalazi na pomenutom trgu, tačnije ispred Magnitogorskog državnog tehničkog univerziteta koji predstavlja rasadnik kadrova za Magnitogorski metalurški kombinat.

Postavljen je 5. novembra 1967. godine uoči obeležavanja 50 godina od Oktobarske revolucije.

Drugi spomenik Lenjinu nalazi se kod glavnog ulaza u kombinat. Inače, smatra se da u Rusiji postoji oko 1800 spomenika Lenjinu i oko 20 000 njegovih bisti.

Skver Lomonosova

Kao i prethodni, nalazi se u užem centru grada. Nosi ime ruskog pisca, naučnika i pesnika, zaslužnog za razvoj pedagoške misli u školskoj praksi u Rusiji sredinom XVIII veka. Stoga nije slučajno što je 12. septembra 2016. godine na njemu otkrivena skulpturna kompozicija koja prikazuje učiteljicu koja vodi za ruku učenika po stepenicima znanja.

Na postamentu su ispisane reči poznatog ruskog pedagoga Vasilija Suhomlinskog: „Srce dajem deci“.
Kao i na Skveru metalurga, ni na njemu nije bilo posađenog cveća, odnosno prolećno uređenje skvera je bilo u toku.

Gradska plaža

Iza spomenika „Pozadina – frontu“ spuštaju se stepenice prema gradskoj plaži koja je, rekao bih, u fazi sređivanja.

Letnji meseci u Magnitogorsku umeju da budu veoma topli, pa je kupanje moguće uprkos tome što srednja godišnja temperatura u gradu iznosi svega 2.8 stepeni, za razliku od, recimo, Beograda, u kome je ona 12.5.

Zabavni park „Lukomorje“

Predstavlja zonu aktivnog odmora u kojoj stanovnici i gosti grada mogu na zanimljiv način da provedu svoje slobodno vreme. Nalazi se na teritoriji sportskog kluba „Metalurg – Magnitogorsk“.

Idealno je mesto za izlazak sa porodicom, jer ima dosta zabavnih rekvizita za decu. Tu su i tereni za odbojku i fudbal na plaži.

Osim toga, u letnjim mesecima mogu se iznajmiti čamci i pedaline, dok je korišćenje ležaljki besplatno.

Park ukrašavaju mnogobrojni, uglavnom zabavni eksponati, poput čoveka-đuleta.

Tu je i maskirani ubica iz filma „Vrisak“ koji svoju žrtvu vreba sa drveta.

Najozbiljniji od svih eksponata je svakako raketa protivvazdušnog sistema dugog dometa S-200. Pomenuti sistem štitio je Magnitogorsk i metalurški kombinat od naleta strateških bombardera i krstarećih raketa.

U parku je takođe na razapetim platnima povodom predstojećeg jubileja 90 godina od osnivanja grada prikazano ono čime se Magnitogorsk može pohvaliti.

Arhitektura Magnitogorska

Spomenici Magnitogorska

Evropa – Azija

Odmor i sport u Magnitogorsku

Kultura Magnitogorska

Praznici u Magnitogorsku

Skver „Centralni prelaz“

Kraj mosta „Centralni prelaz“ nalazi se istoimeni skver koji je deluje uređenije u odnosu na prostor oko mosta.

Iako je bila subota i oko četiri sata popodne, na šetalištu nije bilo žive duše, pa pretpostavljam da skver i nije baš jedno od omiljenih mesta za šetnju, jer osim klupa na njemu nema ničega. Delovao mi je kao da još uvek nije u potpunosti uređen.

Kulturni centar metalurga „Sergo Ordžokinidze“

Šetnjom uz obalu reke od mosta „Centralni prelaz“ stiže se do uzvišice na kojoj se nalazi Kulturni centar metalurga „Sergo Ordžokinidze“. Podignut je 1979. godine uoči obeležavanja godišnjice 50 godina od osnivanja grada. Jedno je od glavnih mesta u gradu na kome se održavaju koncerti zvezda ruske estrade.

Nedavno je pod pokroviteljstvom Magnitogorskog metalurškog kombinata obavljen remont, pa zgrada sada zaista izgleda reprezentativno. Prostor ispred kulturnog centra je takođe lepo uređen, krase ga cvetne leje, žardinjere i fontana.

U blizini kulturnog centra nalazi se obeležje u čast 200 miliona tona izlivenog čelika u Magnitogorskom metalurškom kombinatu.

Obeležje, za koje se kod građana Magnitogorska ustalio naziv „kocka“, postavljeno je 1970. godine. Prvih 100 miliona tona čelika izliveno je za 28, a drugih sto za svega devet godina.
Pošto je i ispred kulturnog centra bilo prilično pusto, postavio sam sebi pitanje: „Na kom mestu Magnitogorci provode subotnje popodne?“

Skver „50 godina „MMK“

Skver počinje kod kulturnog centra i na njegovom početku nalazi se takozvana počasna tabla sa imenima istaknutih metalurga.

Osim imena radnika, na njoj je i informacija o nagradama koje je kombinat dobio. U pitanju su dva Ordena Lenjina, Orden crvene radničke zastave i Orden Oktobarske revolucije.

Na bočnoj strani prikazana je hronika razvoja kombinata od 1929. godine pa do naših dana.

U centru skvera je stela visine 24 metra podignuta u čast 50 godina kombinata sa simboličkim prikazom plamena koji treba da oličava ognjenu profesiju metalurga.

Ipak, kako je vreme prolazilo, obeležje je izgubilo svoj osnovni smisao i naziv, pa ga sada svi u gradu znaju kao „Jedro“, odnosno simbol vode, mira i odmora.

Trg narodnog veselja (rus. ploщadь Narodnыh Gulяniй)

Kao što mu samo ime kaže, predstavlja mesto na kome se obeležavaju praznici, ali i na kome maturanti slave poslednji školski dan. U danima pred Novu godinu na trg se postavlja jelka i na njemu počinju da niču figure od leda.
Najpoznatija znamenitost na trgu je sat koji je postavljen 1979. godine povodom obeležavanja 50 godina od osnivanja grada.

Prvobitno je bilo predviđeno da donji deo sata ukrašavaju četiri skulpture koje bi simbolizovale četiri godišnja doba. Međutim, od samog početka stvari nisu tekle po planu, pa je sat ostao bez skulptura, a nije mogao da se pohvali ni tačnim vremenom. Problemi su otklonjeni 1981. godine. Krajem 2018. sat je dobio dekorativno osvetljenje.
U neposrednoj blizini trga je i zgrada gradske administracije ili Dom sovjeta, kako se nekada zvala.

Ispred zgrade se prostire Trg svečanosti (rus. Ploщadь Toržestv). Kao i Trg narodnog veselja bio je prilično „rasturen“, odnosno u toku je bilo njihovo sređivanje zbog obeležavanja jubileja – 90 godina od osnivanja grada.

Skver kraj stele slave Magnitke“ (rus. skver U stelы slavы Magnitki)

O značaju koji je grad imao za vreme Sovjetskog Saveza svedoče i dva visoka odlikovanja iz tog perioda. Prvo od njih – Orden crvene radničke zastave, grad je dobio 1971., a drugo – Orden Lenjina, 1979. godine.

Na ploči koja se nalazi na steli piše:
„Grad Magnitogorsk je nagrađen:
28. januara 1971. godine
Ordenom crvene radničke zastave
za uspehe u ispunjenju zadataka
petogodišnjeg plana
za razvoj industrijske proizvodnje
naročito crne metalurgije.
23. juna 1979. godine
Ordenom Lenjina
za zasluge radnih ljudi
u socijalističkoj izgradnji,
veliku ulogu u industrijalizaciji zemlje
i značajan doprinos uništenju
nemačkih nacističkih zavojevača
u Velikom otadžbinskom ratu
od 1941. do 1945. godine.“

Magnitogorski metalurški kombinat

Iako se ne ubraja u znamenitost, Magnitogorski metalurški kombinat ili „Magnitka“, kako ga u žargonu zovu (isti naziv se koristi i za grad), zaslužuje da se nađe u ovom tekstu, jer grad svoje postojanje duguje upravo njemu. Osim toga, on je bio predmet službenog putovanja koje me je dovelo u Magnitogorsk. Ipak, sam kombinat nisam posetio, a i da jesam, šanse da u njemu napravim neke fotografije bile bi ravne nuli, jer je fotografisanje strogo zabranjeno, a sa obezbeđenjem kombinata nema zezanja. Pročitah na internetu članak kako su nahvatali nekog blogera kako slika unutrašnjost kombinata i predali ga miliciji, a oni dalje pripadnicima ruske Federalne službe bezbednosti (FSB). Ono što sam ja imao prilike da vidim bilo je gradilište novog postrojenja za aglomerat.
Da ne dužim previše i vratim se na temu. Planovi da se sagradi kombinat postojali su još početkom HH veka, ali je izgradnja započeta tek 1929. Na projektovanju i izgradnji kao konsultanti angažovani su strani stručnjaci, pre svega američki. Kombinat ima kompletan ciklus proizvodnje koji počinje vađenjem rude. Najbliže nalazište bila je takozvana Magnetna planina koja se nalazi u neposrednoj blizini kombinata. Smatra se da je 2/5 tamošnjih zaliha već potrošeno, pa se ruda gvožđa dovozi železnicom sa nalazišta „Mali Kujbas“ (rus. Malый Kuйbas), dok preostale količine na Magnetnoj planini predstavljaju ratnu rezervu.
U proizvodnji sirovog gvožđa nezobilazna komponeta je koks. Kombinat ima svoju koksaru sa devet koksnih baterija koje godišnje mogu da proizvedu do 6 miliona tona ovog goriva. Osim koksare, kombinat poseduje pogon aglomeracije čiji je zadatak priprema kvalitetne šarže za visoku peć. Prvo postrojenje za aglomerat počelo je sa radom 1937. godine. Deset godina kasnije otvoreno je drugo, a 1953. i 1963. u rad je pušteno treće i četvrto. Radi smanjenja štetne emisije i zbog neracionalnosti korišćenja stare opreme, 1991. godine prvo postrojenje prestaje sa radom, a njegova oprema biva demontirana i pretopljena. Preostala tri postrojenja godišnje proizvedu 11.2 miliona tona aglomerata.

Proces proizvodnje u metalurškim kombinatima ne prekida se ni noću

Pripremljena šarža (aglomerat) šalje se u visoke peći kojih u Magnitogorskom metalurškom kombinatu ima osam. Prva od njih puštena je u rad 1932., tri godine nakon početka izgradnje kombinata. Njihova ukupna korisna zapremina iznosi 12180 metara kubnih i u njima se za godinu dana proizvede 10,12 miliona tona sirovog gvožđa. Iz visoke peći sirovo gvožđe išlo je dalje u Simens-Martinove peći u kojima se dobijao čelik. Kombinat je imao četiri takva pogona. Kažem imao, jer su oni postepeno zamenjivani savremenijim kiseonično-konvertorskim i pogonima sa elektropećima. Poslednji od njih zatvoren je 2003. godine. Čelik se dalje u obliku slabova šalje u valjaonicu u kojoj se dobijaju čelični proizvodi poput limova, koturova, profila, cevi itd.

Most Centralni prelaz i pogon sa valjaoničkim stanom 2000 u pozadini

Godišnje se u Magnitogorskom metalurškom kombinatu proizvede oko 12 miliona tona čelika, odnosno oko 20% ukupne domaće proizvodnje zbog čega se kombinat svrstava u najveće preduzeće crne metalurgije u Rusiji. U njemu je zaposleno više od 18 hiljada radnika, dok ukupan broj zaposlenih u grupi kompanija „MMK“ iznosi više od 50 hiljada.
Na osnovu ovih cifri sa pravom se može reći da grad živi zahvaljujući kombinatu. Ipak, crna metalurgija ne sadrži bez razloga u svom nazivu epitet „crna“. Pre nešto više od desetak godina Magnitogorsk se nalazio na spisku deset ruskih gradova sa najzagađenijim vazduhom u kome je koncentracija benzopirena premašivala dozvoljeni nivo 23 puta.

Pogled na kombinat iz pravca spomenika „Pozadina – frontu“

Najteža situacija je u gradskim kvartovima na levoj obali koji su najbliži kombinatu, a u kojima živi oko 40 hiljada ljudi. Počevši od 2007. godine količina štetnih materija počinje da se smanjuje zahvaljujući ulaganjima kombinata u postrojenja za prečišćavanje na koja se godišnje troši oko 14 miliona evra.
Ne sme se zaboraviti ogroman doprinos koji su kombinat i stanovnici grada dali tokom Drugog svetskog rata. Svi oni koji bar malo poznaju istoriju znaju da su Sovjeti iz svih gradova koji su bili u opasnosti da padnu Nemcima u ruke vršili evakuaciju industrijskih preduzeća u druge gradove, na istok, daleko od linije fronta. Jedan od tih gradova bio je i Magnitogorsk u koji su evakuisana 42 preduzeća (od kojih je bilo 20 metalurških) iz gradova kao što su Moskva, Lenjingrad, Tula, Lipeck, Dnjepropetrovsk, Dnjeprodzeržinsk, Krivi Rog, Zaporožje, Nikopolj, Melitopolj, Severodonjeck… Samo tokom 1941. godine u grad je pristiglo preko 50 hiljda ljudi, evakuisanih iz okupiranih krajeva SSSR-a. Životni uslovi bili su teški. Obnavljale su se barake, popravljani su tavani i podrumi, a ponovo su počele da se koriste i zemunice. Stambena površina po stanovniku smanjena je na 2.5 kv. metra. Tokom rata iz kombinata je na front otišlo 7000 kvalifikovanih radnika na čija su mesta došle žene i deca starija od 14 godina. Tri meseca nakon početka rata kombinat je osvojio proizvodnju 100 vrsta proizvoda za ratne potrebe. O obimu proizvodnje govori podatak da kada bi se popakovalo u vagone sve ono što je Magnitogorski metalurški kombinat proizveo u pogonima izgrađenim tokom rata, kompozicija bi bila dugačka preko 3000 kilometara, koliko iznosi rastojanje od Magnitogorska do Berlina vazdušnom linijom.

Napuštam Magnitogorsk

Odlazak iz Magnitogorska bio je planiran letom SU 1429 u 06:05 ujutru, pa je taksista Jura u tome odigrao značajnu ulogu, jer se noću i u ranim jutarnjim satima do aerodroma može doći samo taksijem, a danju od 07 do 20 časova može se koristiti i gradski prevoz.
Iz grada krenusmo oko 4 sata i za 15-20 minuta već smo bili na prilazu aerodromu.

Usput prođosmo pored sela koje ima tako boljševički naziv – Crvena Baškirija (rus. Krasnaя Baškiriя). Aerodrom se nalazi 14 kilometara jugo-zapadno od Magnitogorska i administrativno pripada gradu, a teritorijalno Baškiriji. Ima status međunarodnog aerodroma.

Ulaz u zgradu magnitogorskog aerodroma

Kao datum osnivanja uzima se 15. avgust 1930. kad je sa njega obavljen prvi let. Tokom pedesetih godina prošloga veka aerodrom se ubrzano razvija. Redovna linija za Moskvu uvedena je 1951., a radovi na izgradnji novog aerodromskog kompleksa započeti su 1956. godine. Nova aerodromska zgrada puštena je u rad 1970.

Pogled na parkirane avione i suncem obasjane padine Južnog Urala

Prvi međunarodni let obavljen je u julu 1994. Avion je leteo za Istanbul i nazad uz dopunu goriva u Sočiju.
Zgrada magnitogorskog aerodroma nije velika, pa snalaženje po njoj nije problem. Nakon čekiranja za let i prolaska bezbednosne kontrole nije mi ostalo ništa drugo nego da u čekaonici sačekam ukracavanje.

Aerodromska čekaonica

Kao i na drugim manjim aerodromima ne postoji pristupni tunel, već putnici do aviona stižu autobusom, a zatim se u njega ukracavaju pomoću samohodnih stepenica.

Ukrcavanje na let SU 1429 Magnitogorsk – Moskva

Utisci o gradu

Tokom leta za Moskvu razmišljao sam malo o Magnitogorsku i onome što sam u njemu video. Službeno putovanje pružilo mi je priliku da delimično upoznam grad u koji se pod nekim drugim okolnostima verovatno nikada ne bih zaputio, jer industrijski gradovi zbog zagađenja i sivila koje obično u njima vlada nisu baš na meti posetilaca. Magnitogorsk u tome nije izuzetak. Prosečan turista, naviknut na uglačane pločnike i fasade veselih boja koji putuje radi lake zabave i provoda, u Magnitogorsku nema šta da traži, što je i razumljivo, jer grad nije rođen za turizam, već za crnu metalurgiju. Ipak, za one koji u svojim putovanjim traže dublji smisao i koje na put pokreće želja za novim saznanjima, grad može biti zanimljiv. Tu pre svega mislim na njegovu istoriju, odnosno činjenicu da predstavlja prvi planski sagrađeni socijalistički grad sa najbolje sačuvanom, svojstvenom tom periodu arhitekturom. O njenoj istorijskoj vrednosti govori inicijativa da se prvi stambeni kvart na levoj obali, takozvani „Socgorod“ uvrsti u spisak svetske baštine Uneska.
Boraveći par dana u Magnitogorsku i šetajući njegovim ulicama stekao sam utisak da je grad nekako previše tavorio, odnosno da se u njemu malo šta radilo proteklih godina, a možda i decenija. Da me osećaj nije prevario potvrdile su reči službenog vozača kombinata. Kako on reče, u gradu se ništa nije mrdnulo još od vremena perestrojke. Tek poslednjih nekoliko godina počelo je da se radi na njegovom sređivanju i to uglavnom zahvaljujući kombinatu oko koga se u gradu praktično sve vrti.
Da će se u narednom periodu raditi malo više na izgledu grada i pokušati da se on učini privlačnijim za turiste svedoči i klip sa jutjuba koji je nastao po inicijativi administracije Magnitogorska.

Nastaviće se

6 mišljenja na „Magnitogorsk – grad u kome se susreću Evropa i Azija

  1. Autor je uspeo da me veoma plastično i slikovito upozna sa tim zanimljivim gradom. Tekst i odlične fotogarfije čine skladnu celinu i omogućavaju da se čovek oseća kao de se šeta po tom zanimljivom evro-azijskom mestu. Svi komlimenti autoru. I sam pišem putopise i znam da nije lako postići takvu uverljivost i slikovitost. Čestitam.

  2. Očenь interesnoe putešestvie po stolь malenьkomu i malozametnomu dlя turistov gorodu. No эta informaciя pozvolila mne uznatь эtot gorod bolьše, tak kak я ne dumaю, čto kogda-nibudь я smogla bы okazatьsя tam. Spasibo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *