Magnitogorsk

Магнитогорск – град у коме се сусрећу Европа и Азија

Садржај

За разлику од претходних путовања на која ме је водила жеља за упознавањем нових крајева, у Магнитогорск, или „Магнитку“ како овај град Руси од милоште зову, одвеле су ме пословне обавезе. Ипак, упркос њима покушао сам да уграбим мало слободног времена и колико-толико упознам град кога због огромног металуршког комбината његови становници са правом и поносом зову „челичним срцем Русије“. Колико сам у томе успео показаће текст који следи.

Мало географије и историје

За оне који не знају, а верујем да је таквих већина, Магнитогорск је смештен на Јужном Уралу. Удаљен је ваздушном линијом 1395 километара од Москве и са нешто више од 400000 становника други је по величини град у Чељабинској области. Уз Нижњи Тагил и Чељабинск један је од највећих уралских центара руске црне металургије.

На месту данашњег града најпре је постојала тврђава „Магнитнаја“ која се на карти Оренбуршке губерније појавила 1743. године. Представљала је део одбрамбене линије, а задатак јој је био да штити границу од Киргиза и Ногајаца. Назив је добила по оближњој „Магнетној планини“ (рус. Магнитная гора), богатој рудом гвожђа, односно магнетитом, у којој је садржај овог метала достизао 60-70%. Упркос великим количинама поменуте руде са њеном експлоатацијом се није одмах почело због недостатка радне снаге, слабог познавања терена, али и супарништва које је владало између претендената на налазиште. Ипак, 1762. оснива се „Белорецки металуршки комбинат“ и прве тоне руде са „Магнетне планине“ кренуле су на прераду.
Пугачовљев устанак који је букнуо 1773. године није заобишао ни тврђаву „Магнитнаја“. Устаници је заузимају из трећег покушаја, пљачкају и руше. Ништа боље није прошао ни „Белорецки металуршки комбинат“.
Средином XIX века гранична линија је расформирана, становништво је остало без утврђења, али се није одселило. Насеље је наставило да постоји и почетком XX века бројало је око 2500 становника. У плану је била изградња пруге до Белорецка, али је реализацију омео Први светски рат.
Иако Магнитогорск има историју која досеже дубље у прошлост, као датум оснивања града сматра се 30. јуни 1929. године када је из града Картали на железничку станицу стигао први воз са грађевинарима чији је задатак био да саграде металуршки комбинат. Управо тада град добија данашњи назив – Магнитогорск. Велико налазиште руде гвожђа, водом богате реке Урал и Бјелаја, могућност изградње у степи путева који воде до Кузбашког угљеног басена, били су фактори који су ишли у прилог настанку првог у свету плански изграђеног социјалистичког града.

22.05.2019.

Аеродром „Никола Тесла“

Прва станица на путу за Магнитогорск био је Београд, односно аеродром „Никола Тесла. Звучаће можда мало чудно, али иако сам претходних година више пута путовао у иностранство са поменутог аеродрома нисам имао ни једно полетање, можда понајвише због цена авионских карти које ми се никако нису уклапале у буџет путовања.

Осим тога, још један разлог за избегавање путовања авионом су аеродромске формалности које у неким случајевима трају дуже него сам лет и могу да буду прилично замарајуће, поготово ако путујете сами, што овај пут, за разлику од претходних путовања, код мене није био случај.
Пут до Магнитогорска водио је преко Москве, а лет којим смо до ње требали да стигнемо био је SU2091 са поласком у 13:10 са терминала 2. Пошто смо на аеродром стигли знатно раније, највећи део времена проведосмо у сали са шалтерима за пасошку контролу на првом спрату.

У сали има и кафића, па они који желе нешто да попију могу то да учине, али, наравно, по „аеродромској цени“ која је и неколико пута виша од оне у београдским кафићима.

Пошто сам сигуран да још има оних као ја, који никада нису путовали са београдског аеродрома, задржаћу се мало на аеродромским формалностима које су у принципу исте на свим аеродромима. Прва ствар коју треба да урадите је да се пријавите на лет, односно извршите такозвано „чекирање“ на шалтеру авиокомпаније којом путујете. У мом случају то је била компанија Аерофлот.

Притом је потребно показати пасош и купљену авионску карту. Том приликом се врши и предаја пртљага. По завршетку процедуре добија се карта за укрцавање у авион (boarding pass). Чекирање се може завршити и онлајн. Они који лете Аерофлотом то могу да учине 24 сата пре полетања. Након приступне следи пасошка контрола после које се излази у такозвану трансфер зону.

Као и на осталим и на београдском аеродрому трансфер зона обилује фри шоповима у којима се наводно по приступачним ценама могу купити парфеми, алкохолна пића, цигарете, кондиторски производи…

Искрен да будем, ништа „приступачно“ у фри шоповима нисам видео. Штавише, цене су неколико пута више него у продавницама, па тако флаша рубиновог вињака кошта око 20 евра.
У трансфер зони се налази монитор који приказује податке о летовима, али и температуру у градовима у које се лети.

Из неког непознато разлога за Москву је писало 0 степени по Целзијусу, иако је стварна температура тог дана у руској престоници била +25. Неке путнике, попут једног декице, то је веома збунило.
Трећа по реду контрола је безбедносна и она се на београдском аеродрому обавља непосредно пре изласка на гејт. Ручни пртљаг се ставља на покретну траку и иде на рендген за пртљаг, а сваки путник пролази кроз скенер за путнике. Крај покретне траке се налазе корпе у које треба да ставите све металне предмете које носите по џеповиме, као и каиш уколико има металну копчу. По мени, пре доласка на безбедносну проверу најбоље је све ствари из џепова панталона пребацити у јакну, а јакну ставити у корпу, односно да заједно са ручним пртљагом прође рендген. У случају да имате обућу са дебелим ђоном обезбеђење може затражити и да се изујете.
Последња, четврта контрола је непосредно пред улазак у авион и подразумева проверу карте за укрцавање.
Пре полетања стјуардесе и стјуарди обавише неку врсту инструктаже у случају ванредних околности. Ја за сваки случај прочитах и безбедносну инструкцију која се уз часопис компаније Аерофлот и кесу за повраћање налази на наслону сваког седишта. Немам страх од летења, али морам признати да ми авион није баш омиљено превозно средство.

Авион којим смо летели био је Боинг 737-800 који важи за прилично поуздану летелицу. Ипак, ни Боинг није као што је некад био. Због наводне уштеде у новцу и ангажовања јефтинијих програмера два авиона „737 макс“ срушила су се због проблема са софтвером, па су сви авиони тог типа приземљени.
Пошто смо летели компанијом Аерофлот сат времена након полетња добисмо бесплатан оброк и пиће о коме путници Ер Србије могу само да маштају, јер српски национални авио превозник од 2018. године током летова више ништа не служи бесплатно.

На московски аеродром „Шереметјево“ слетесмо по реду летења. До наставка путовања, односно до лета за Магнитогорск било је неколико сати, које колега и ја искористисмо за кратку посету Москви.

***

23.05.2019.

Из Москве за Магнитогорск полетесмо Аерофлотовим летом SU1428 у 00:40.

Својски сам се трудио да га преспавам, али положај за спавање никако нисам успевао да „напипам“. Седиште ми је било баш некако неудобно.
Лет је трајао око два сата, али пошто је временска разлика између Москве и Магнитогорска два сата, на магнитогорски аеродром слетесмо у освит зоре, односно нешто после пет.

Аеродром нема приступне тунеле, па из авиона изађосмо степеницама и укрцасмо се у аутобус који нас довезе до аеродромске зграде. Дошао је и тренутак истине да видимо шта је са пртљагом, кога смо предали на београдском аеродрому. На срећу, био је ту, тако да га покуписмо и врло брзо се нађосмо на аеродромском паркингу на коме нас је чекао Јура, поуздани таксиста коме није први пут да чека представнике фирме у којој радим.
У Магнитогорску сам провео три дана, од којих су прва два била испуњена пословним обавезама, па је слободног времена било само у вечерњим сатима. Трећи дан је била субота, што је значило да имам практично цео дан да се мало боље упознам са металуршком престоницом Русије, што, наравно, нисам желео да пропустим.

Знаменитости Магнитогорска

Приликом писања текстова о путовањима и местима која сам посетио до сада сам се трудио да хронолошки наводим знаменитости које сам том приликом обишао, односно да прикажем и опишем град кроз шетњу по њему, тако да свако ко прочита текст и нађе се у том граду може без проблема и сам да посети та места уколико крене истим редоследом којим сам их и ја обилазио. Због специфичности овог путовања, чији главни циљ није било уживање у лепотама нових крајева и градова, хронолошки приступ није био у потпуности могућ, па ћу у наставку без хронологије описати знаменитости и места која сам успео да посетим.

Станични трг (рус. Привокзальная площадь)

Најимпозантнија зграда на тргу без сумње је зграда железничке станице. Пошто се датум оснивања Магнитогорска везује за долазак у град првог воза, она у симболичком смислу заузима значајно место у историји града. Кажем у симболичком, јер се не ради о станици на коју је 30. јуна 1929. стигао први воз са комсомолцима ради изградње металуршког комбината, већ о здању које је саграђено 1962. године. Као и већина репрезентативних објеката подигнутих у том периоду грађена је у стилу совјетског класицизма, па изгледа доста упечатљиво.

Са железничке станице возови саобраћају према Уфи, Чељабинску, а неколико пута недељно и према Москви.
Недалеко од зграде железничке станице налази се споменик „Парна локомотива ЭУ684-58“. Реч је о локомотиви која је 30. јуна 1929. на станицу „Магнитогорска“ довезла први воз са градитељима металуршког комбината Нешто касније, наведени датум почео је да се обележава као дан града. Станица на коју је воз пристигао у данашње време и даље је у функцији, али је резервисана за теретни саобраћај.

Локомотива је произведена 1929. године у Коломенској фабрици парних локомотива. Припада серији локомотива која је са преко десет хиљада произведених примерака имала најмасовнију производњу. Поводом јубилеја 50 година од оснивања града, 1979. године донета је одлука да се локомотива пронађе и претвори у споменик.
Други споменик који украшава Станични трг је такозвани „Металург“. Ради се о скулптури металуршког радника од кованог бакра висине 4.75 метара. Скулптура се налази на постаменту од цигала који је обложен мермером. Укупна висина споменика износи 10.5 метара.

Скулптура металурга направљена је за павиљон СССР-а на светској изложби „ЕКСПО“ 1958. у Бриселу. Аутор вајарске композиције је вајар Алексеј Зеленски. Осим у Бриселу 1958. скулптура је била део совјетског павиљона „Достигнућа СССР-а у области науке и технике“ на изложби у Њујорку 1959., а годину дана касније и на Међународној изложби у Бечу. У октобру 1967., уочи обележавања педесетогодишњице Октобарске револуције, предата је Магнитогорском металуршком комбинату и постављена на његовој територији. Три године касније, демонтирана је и пренета на Станични трг на коме се налази до данашњег дана.
Осим железничке, на тргу се налазe и две аутобуске станице (башкирски и чељабински терминал). Ту је и тржни центар „Локомотива“ са сувенирницом у којој се могу купити најразличитији сувенири са симболиком Магнитогорска.

Немачки кварт (рус. Немецкий квартал)

Немачки кварт, односно кварт 14а како гласи званичан назив, налази се у старом делу Лењинског рејона.

Након завршетка Другог светског рата у поменутом рејону подигнут је логор за немачке ратне заробљенике. Заробљени Немци били су ангажовани на грађевинским пословима и без обзира на њихов тадашњи статус, зидали су врло квалитетно, као да раде за себе, без било каквих одступања од технологије градње. Прва сурова уралска зима била је тест за зграде у немачком кварту коју су оне без проблема издржале.

Радна снага је била немачка, али су пројекти били совјетски, односно израђени од стране совјетских архитеката који су за њих добили Стаљинову награду.

Свака кућа је саграђена по индивидуалном пројекту и не личи на другу. Углавном се ради о приземним објектима, али има и једноспратних.

Архитектура кућа подсећа на западноевропске традиције, па их неки упоређују са илустрацијама за бајке браће Грим.

Ту се пре свега мисли на лукове, кровне венце, балконе, као и употребу декоративног камена.

Идеја изградње оваквог кварта била је идеолошки мотивисана. Заправо, кварт је сваког совјетског човека који је преживео ужасе Другог светског рата требао да асоцира на улице Европе по којима је совјетски војник прошао као ослободилац и победник.

Оно што ми је код зграда немачког кварта запало за око, осим тога што се својим стилом у потпуности разликују од вишеспратница које ће неколико година касније преплавити центар Магнитогорска, биле су терасе врло малих димензија.

Необично, нема шта. Толико труда да би се на њих ставила само саксија.

Споменик „Први шатор“ (рус. Первая палатка)

Десетак минута пешачења од Немачког кварта, на улазу у Парк ветерана Магнитке, налази се споменик за који кажу да можда најбоље говори о историји града. У питању је такозвани „Први шатор“ који је посвећен градитељима Магнитогорска. На симболичан начин представља шатор у коме су живели радници чији је задатак био да саграде нови град. Споменик је свечано откривен 9. маја 1966. године и због свог упечатљивог изгледа убрзо је постао симбол града.

Осим симболично приказаног шатора део композиције споменика је и из даљине на први поглед неприметан длан у коме стоји комад гвоздене руде.

Споменик украшавају стихови Бориса Ручјова, песника који је велики део свог стваралаштва посветио Магнитогорску, али истовремено и радника који је као тесар и бетонџија учествовао у изградњи комбината.

«Мы жили в палатке с зеленым оконцем,
Промытой дождями, просушенной солнцем,
Да жгли у дверей золотые костры
На рыжих каменьях Магнитной горы».

Стихови можда помало звуче и романтично, али у условима сурове уралске зиме сигуран сам да превише места за романтику није било. Тим пре што су у изградњи града и комбината учествовали и специјални досељеници, породице раскулачених сељака од којих су многе биле туркојезични Татари.

Парк ветерана, на чијем се улазу споменик налази, подигнут је 50-их година ХХ века. Био је то први парк у делу града на десној, европској, обали Урала. Важио је за једно од најпопуларнијих места за одмор. У оквиру њега је постојао и луна парк са панорамским точком, вртешкама и аутодромом. Међутим, након 2000. године губи популарност, понајвише можда због тога што се на другој локацији отвара други забавни парк. У данашње време је обрастао густом вегетацијом и запуштен, али постоји иницијатива да се обнови.

Са степеништа које од „Првог шатора“ води према Парку ветерана пружа се поглед на комбинат из кога увек „нешто дими“.

Споменик „Позадина – фронту“ (рус. Памятник «Тыл – фронту»)

Због чињенице да су сваки други тенк Црвене армије и свака трећа граната испаљена на непријатеља били од челика произведеног у Магнитогорском металуршком комбинату одлучено је да се на обали реке Урал подигне споменик који ће подсећати на допринос који је град дао у годинама Великог отаџбинског рата. Иако је подигнут најкасније (1979. године) споменик представља први део триптиха кога чине споменици „Мајка домовина зове“ (1967.) у Волгограду и „Споменик војнику ослободиоцу“ (1949.) у берлинском Трептовер парку.

Композицију споменика чине две фигуре: радника и војника. Радник гледа на исток према Магнитогорском металуршком комбинату, а војник на запад на коме се током рата налазио непријатељ. Мач искован на обали Урала подигла је „Мајка домовина“ у Стаљинграду, а спустио га је „Војник ослободилац“ у Берлину након победе.

Висине је 15 метара, али изгледа много импозантније јер се налази на узвишењу од 18 метара које је направљено за потребе споменика. Од материјала коришћени су бронза и гранит. Јевгениј Вучетић, вајар који је био аутор споменика у Берлину и Стаљинграду, умро је 1974. године, па је споменик у Магнитогорску радио вајар Лав Николајевич Головницки.
Композицију такође чини камени цвет од карелијског гранита у коме гори вечна ватра.

Простор око споменика употпуњује зид са именима Магнитогораца који су носиоци звања Хероја Совјетског Савеза.

9. маја 2005. свечано су откривене две троугаоне секције са плочама на којима су уклесана имена више од 14000 становника Магнитогорска погинулих у Великом отаџбинском рату.

„Позадина – фронту“ је најрепрезентативнији споменик у Магнитогорску и чини град препознатљивим због чега је присутан на већини разгледница и сувенира.

Око њега се простире „Парк крај вечне ватре“ (рус. парк у Вечного огня) који са својом површином од 38,28 хектара представља највећу зелену оазу у граду.

До пре неколико година парк је био прилично запуштен, али се у последње време доста урадило на његовом уређењу.

Граница Европе и Азије

Једна од ствари која Магнитогорск издваја од обичних градова је његов географски положај, односно чињеница да је један од пет градова у свету чији се један део налази у Европи, а други у Азији. Оно што је Босфор за Истанбул, то је река Урал за Магнитогорск. Део града на њеној десној обали је у Европи, док део на левој обали, укључујући и Магнитогорски металуршки комбинат, припада Азији, па радници са правом могу да кажу да раде у Азији, а живе у Европи.

У Магнитогорску Европу са Азијом спајају четири моста од којих је најстарији такозвани „Централни прелаз“ (рус. мост Центральный Переход).

Његова изградња започета је 1935. године због промене у урбанистичком плану града, односно доношења одлуке да се стамбени квартови граде на десној обали реке. Најпре је саграђен дрвени мост који је постојао до 1946. године, а затим се уместо њега гради нови, капитални мост, чија се изградња завршава 1948. године. Данашњи изглед мост добија 1951. године.

Дужине је око 2 километра, али је интересантно да се мањи део моста налази непосредно изнад воде, а већи део иде преко насипа који се од леве и десне обале пружа према средини реке. То је због тога што је у делу тока реке Урал који пролази кроз град почетком изградње Магнитогорског металуршког комбината, ради његовог снабдевања техничком водом, изградњом бране и подизањем насипа, створено акумулационо језеро. Због ширине реке и насталог језера, одлучено је да се од леве и десне обале крене са насипањем, односно да се формирају узани насипи, а да се само један мањи део водене површине премости.

На мосту се налази саобраћајни знак који информише да се напушта Европа и да се улази у Азију, што је идеално за селфи, па иако нисам њихов велики љубитељ, морао сам да направим један.

Простор око моста делује прилично запуштено, ту пре свега мислим на вегетацију која је око њега баш бујна. На мосту крај дела за пешаке постоје два проширења која би вероватно требала да имају функцију видиковца, али се са њих од густог растиња ништа не види. Ни сам мост није баш у најбољем стању, мислим да би му једно „освежавање“ добро дошло.

Места за шетњу и одмор

У Магнитогорску не постоји улица резервисана само за пешаке, нешто попут београдске Кнез Михаилове или московског Арбата, па Магнитогорцима за шетњу остају велики паркови уз обалу реке Урал или скверови између стамбених квартова. Већина њих је лепо уређена, красе их споменици и занимљиви уметнички детаљи.

Сквер И.В. Чапајева

Стан у коме сам боравио током службеног пута у Магнитогорск налази се недалеко од поменутог сквера, па је он био једно од првих места којим сам прошетао.

Споменик првим комсомолцима, градитељима Магнитке

Представља објекат културног наслеђа од федералног значаја. На месту будућег споменика најпре је 1958. године постављена спомен плоча уочи јубилеја 40 година Комсомола.

Споменик је свечано откривен 9. маја 1966. године. Скулптура је израђена од кованог алуминијума и висине је 3 метра, док укупна висина споменика достиже 6,5 метара. Новац за његову изградњу сакупили су комсомолци Магнитогорска радећи суботом.

Постамент споменика чине цигле од ватросталног магнезита и мермерни део на коме пише: „Првим комсомолцима, градитељима „Магнитке“ од комсомолаца 60-их година“.
Код сквера В.И. Чапајева, тачније, на адреси ул. Чапаева 22 налази се српски ресторан „Сливовица“.  Чињеница да у далеком Магнитогорску постоји нешто српско пријатно ме је изненадила. У ресторану се служe традиционалna српскa јела са роштиља, и оно што је најбитније, ресторан важи за један од бољих у граду.
Пар корака од „Сливовице“ је „Лакомка“, једна од најпознатијих колачарница у граду. Колачи који се у њој продају нису само празник за чуло укуса, већ и чуло вида.

Сквер Г.М. Димитрова

У непосредној близини је сквер који носи име Г.М. Димитрова, лидера бугарског комунистичког покрета кога су у народу звали „бугарским Лењином“.

Сквер не би био потпун без неког обележја у част поменутог бугарског политичког радника. У овом случају то је биста.

Град Димитровград у Србији добио је име по њему. Осим у Србији, истомени град постоји у Бугарској и Русији.

Сквер металурга

Налази се код истоименог проспекта. Формиран је 40-их година XX века. Представља широку, дугачку алеју са цветним лејама у којима, нажалост, још увек није било цвећа.

Осим разних скулптура украшавају га и четири фонтане које су обложене плочама од природног камена.

У летњим месецима сквер постаје место за вожњу ролера и бицикала, као и организацију културних догађаја, док се зими у њему отвара клизалиште и излажу скулптуре од леда.

Споменик доктору

Сквер металурга краси неколико споменика, а први у низу је споменик „Доктор“, откривен 2. октобра 2018. године. Подизањем овог споменика градска администрације желела је да изрази захвалност свим лекарима и ода им признање за њихов посао који свакако није лак.

Скулптура је израђена од бронзе, висине је 185 центиметара, а тежи 612 килограма. Верује се да ће онај ко руком протрља докторску торбу имати добро здравље.

Споменик родитељима

Следећи споменик посвећен је родитељима, па се тако и зове. Постављен је 2007. године. Урађен је од гвожђа, а оно што га одликује је реалистичан приказ ликова.

Композицију чине фигуре старијег мушкарца и жене који седе на клупи. Лица су им забринута, у погледу им се осећа жалост и умор. Жена на крилу храни голубицу која симболички представља дете које је отишло из породичног гнезда. Споменик се лепо уклапа у околину и подсећа да не заборављамо оне који су нам подарили живот, да поштујемо своје родитеље и бринемо се о њима.

Скулптура металурга из демидовског времена

Према замисли аутора скулптура треба да истакне чињеницу да је Урал давно постао металуршки центар Русије. У томе је најважнију улогу одиграла породица Демидових која је важила за најбогатије руске предузетнике, фабриканте и земљопоседнике. Уздигли су се за време Петра I захваљујући оснивању оружарница и рударских предузећа у Тули и на Уралу, као и испорукама оружја за време Северног рата.

Скулптура је у природној величини и представља радника који стоји поред наковња са погледом устремљеним у даљину. Свечано је откривена 2017. године.

Скулптурна композиција „Чистачица и водоинсталатер“

Настала је на иницијативу председника магнитогорске градске скупштине који је након посете Чебоксарију (који је више пута проглашаван за најуређенији град у Русији) предложио да се на једном од најпосећенијих места Магнитогорска постави симбол чистоће и реда.

Свечано је откривена 25. августа 2015. године. Израђен је од средстава која су добијена од добротвора. Усталио се обичај да се ради стабилног рада водовода и чистоће у кући руком протрљају качкет водоинсталатера и метла чистачице.

Скулптура „Милиционер“

Још једна је у низу скулптура која краси Сквер металурга. Враћа нас у крај 70-их и почетак 80-их година XX века када је милицијска униформа била ауторитет и изазивала поштовање. Приказује милиционера који, рекао бих, очитава буквицу ученику коме су поиспадале ствари из школске торбе.

Откривен је 6. новембра 2018. године, неколико дана пре празника припадника унутрашњих послова. Аутор скулптуре, локални вајар Генадиј Плахов, доста пажње је посветио детаљима на скулптурама, односно трудио се да ученика и милиционера прикаже у одећи и са предметима које су они у совјетско врема заиста и носили.
Сквер металурга наставља се у Лењинов трг који је у свим руским градовима обично резервисан за споменик бесмртном вожду Октобарске револуције. Магнитогорск у томе није изузетак. Штавише, може се похвалити са два споменика. Први се налази на поменутом тргу, тачније испред Магнитогорског државног техничког универзитета који представља расадник кадрова за Магнитогорски металуршки комбинат.

Постављен је 5. новембра 1967. године уочи обележавања 50 година од Октобарске револуције.

Други споменик Лењину налази се код главног улаза у комбинат. Иначе, сматра се да у Русији постоји око 1800 споменика Лењину и око 20 000 његових бисти.

Сквер Ломоносова

Као и претходни, налази се у ужем центру града. Носи име руског писца, научника и песника, заслужног за развој педагошке мисли у школској пракси у Русији средином XVIII века. Стога није случајно што је 12. септембра 2016. године на њему откривена скулптурна композиција која приказује учитељицу која води за руку ученика по степеницима знања.

На постаменту су исписане речи познатог руског педагога Василија Сухомлинског: „Срце дајем деци“.
Као и на Скверу металурга, ни на њему није било посађеног цвећа, односно пролећно уређење сквера је било у току.

Градска плажа

Иза споменика „Позадина – фронту“ спуштају се степенице према градској плажи која је, рекао бих, у фази сређивања.

Летњи месеци у Магнитогорску умеју да буду веома топли, па је купање могуће упркос томе што средња годишња температура у граду износи свега 2.8 степени, за разлику од, рецимо, Београда, у коме је она 12.5.

Забавни парк „Лукоморје“

Представља зону активног одмора у којој становници и гости града могу на занимљив начин да проведу своје слободно време. Налази се на територији спортског клуба „Металург – Магнитогорск“.

Идеално је место за излазак са породицом, јер има доста забавних реквизита за децу. Ту су и терени за одбојку и фудбал на плажи.

Осим тога, у летњим месецима могу се изнајмити чамци и педалине, док је коришћење лежаљки бесплатно.

Парк украшавају многобројни, углавном забавни експонати, попут човека-ђулета.

Ту је и маскирани убица из филма „Врисак“ који своју жртву вреба са дрвета.

Најозбиљнији од свих експоната је свакако ракета противваздушног система дугог домета С-200. Поменути систем штитио је Магнитогорск и металуршки комбинат од налета стратешких бомбардера и крстарећих ракета.

У парку је такође на разапетим платнима поводом предстојећег јубилеја 90 година од оснивања града приказано оно чиме се Магнитогорск може похвалити.

Архитектура Магнитогорска

Споменици Магнитогорска

Европа – Азија

Одмор и спорт у Магнитогорску

Култура Магнитогорска

Празници у Магнитогорску

Сквер „Централни прелаз“

Крај моста „Централни прелаз“ налази се истоимени сквер који је делује уређеније у односу на простор око моста.

Иако је била субота и око четири сата поподне, на шеталишту није било живе душе, па претпостављам да сквер и није баш једно од омиљених места за шетњу, јер осим клупа на њему нема ничега. Деловао ми је као да још увек није у потпуности уређен.

Културни центар металурга „Серго Орџокинидзе“

Шетњом уз обалу реке од моста „Централни прелаз“ стиже се до узвишице на којој се налази Културни центар металурга „Серго Орџокинидзе“. Подигнут је 1979. године уочи обележавања годишњице 50 година од оснивања града. Једно је од главних места у граду на коме се одржавају концерти звезда руске естраде.

Недавно је под покровитељством Магнитогорског металуршког комбината обављен ремонт, па зграда сада заиста изгледа репрезентативно. Простор испред културног центра је такође лепо уређен, красе га цветне леје, жардињере и фонтана.

У близини културног центра налази се обележје у част 200 милиона тона изливеног челика у Магнитогорском металуршком комбинату.

Обележје, за које се код грађана Магнитогорска усталио назив „коцка“, постављено је 1970. године. Првих 100 милиона тона челика изливено је за 28, а других сто за свега девет година.
Пошто је и испред културног центра било прилично пусто, поставио сам себи питање: „На ком месту Магнитогорци проводе суботње поподне?“

Сквер „50 година „ММК“

Сквер почиње код културног центра и на његовом почетку налази се такозвана почасна табла са именима истакнутих металурга.

Осим имена радника, на њој је и информација о наградама које је комбинат добио. У питању су два Ордена Лењина, Орден црвене радничке заставе и Орден Октобарске револуције.

На бочној страни приказана је хроника развоја комбината од 1929. године па до наших дана.

У центру сквера је стела висине 24 метра подигнута у част 50 година комбината са симболичким приказом пламена који треба да оличава огњену професију металурга.

Ипак, како је време пролазило, обележје је изгубило свој основни смисао и назив, па га сада сви у граду знају као „Једро“, односно симбол воде, мира и одмора.

Трг народног весеља (рус. площадь Народных Гуляний)

Као што му само име каже, представља место на коме се обележавају празници, али и на коме матуранти славе последњи школски дан. У данима пред Нову годину на трг се поставља јелка и на њему почињу да ничу фигуре од леда.
Најпознатија знаменитост на тргу је сат који је постављен 1979. године поводом обележавања 50 година од оснивања града.

Првобитно је било предвиђено да доњи део сата украшавају четири скулптуре које би симболизовале четири годишња доба. Међутим, од самог почетка ствари нису текле по плану, па је сат остао без скулптура, а није могао да се похвали ни тачним временом. Проблеми су отклоњени 1981. године. Крајем 2018. сат је добио декоративно осветљење.
У непосредној близини трга је и зграда градске администрације или Дом совјета, како се некада звала.

Испред зграде се простире Трг свечаности (рус. Площадь Торжеств). Као и Трг народног весеља био је прилично „растурен“, односно у току је било њихово сређивање због обележавања јубилеја – 90 година од оснивања града.

Сквер крај стеле славе Магнитке“ (рус. сквер У стелы славы Магнитки)

О значају који је град имао за време Совјетског Савеза сведоче и два висока одликовања из тог периода. Прво од њих – Орден црвене радничке заставе, град је добио 1971., а друго – Орден Лењина, 1979. године.

На плочи која се налази на стели пише:
„Град Магнитогорск је награђен:
28. јануара 1971. године
Орденом црвене радничке заставе
за успехе у испуњењу задатака
петогодишњег плана
за развој индустријске производње
нарочито црне металургије.
23. јуна 1979. године
Орденом Лењина
за заслуге радних људи
у социјалистичкој изградњи,
велику улогу у индустријализацији земље
и значајан допринос уништењу
немачких нацистичких завојевача
у Великом отаџбинском рату
од 1941. до 1945. године.“

Магнитогорски металуршки комбинат

Иако се не убраја у знаменитост, Магнитогорски металуршки комбинат или „Магнитка“, како га у жаргону зову (исти назив се користи и за град), заслужује да се нађе у овом тексту, јер град своје постојање дугује управо њему. Осим тога, он је био предмет службеног путовања које ме је довело у Магнитогорск. Ипак, сам комбинат нисам посетио, а и да јесам, шансе да у њему направим неке фотографије биле би равне нули, јер је фотографисање строго забрањено, а са обезбеђењем комбината нема зезања. Прочитах на интернету чланак како су нахватали неког блогера како слика унутрашњост комбината и предали га милицији, а они даље припадницима руске Федералне службе безбедности (ФСБ). Оно што сам ја имао прилике да видим било је градилиште новог постројења за агломерат.
Да не дужим превише и вратим се на тему. Планови да се сагради комбинат постојали су још почетком ХХ века, али је изградња започета тек 1929. На пројектовању и изградњи као консултанти ангажовани су страни стручњаци, пре свега амерички. Комбинат има комплетан циклус производње који почиње вађењем руде. Најближе налазиште била је такозвана Магнетна планина која се налази у непосредној близини комбината. Сматра се да је 2/5 тамошњих залиха већ потрошено, па се руда гвожђа довози железницом са налазишта „Мали Кујбас“ (рус. Малый Куйбас), док преостале количине на Магнетној планини представљају ратну резерву.
У производњи сировог гвожђа незобилазна компонета је кокс. Комбинат има своју коксару са девет коксних батерија које годишње могу да произведу до 6 милиона тона овог горива. Осим коксаре, комбинат поседује погон агломерације чији је задатак припрема квалитетне шарже за високу пећ. Прво постројење за агломерат почело је са радом 1937. године. Десет година касније отворено је друго, а 1953. и 1963. у рад је пуштено треће и четврто. Ради смањења штетне емисије и због нерационалности коришћења старе опреме, 1991. године прво постројење престаје са радом, а његова опрема бива демонтирана и претопљена. Преостала три постројења годишње произведу 11.2 милиона тона агломерата.

Процес производње у металуршким комбинатима не прекида се ни ноћу

Припремљена шаржа (агломерат) шаље се у високе пећи којих у Магнитогорском металуршком комбинату има осам. Прва од њих пуштена је у рад 1932., три године након почетка изградње комбината. Њихова укупна корисна запремина износи 12180 метара кубних и у њима се за годину дана произведе 10,12 милиона тона сировог гвожђа. Из високе пећи сирово гвожђе ишло је даље у Сименс-Мартинове пећи у којима се добијао челик. Комбинат је имао четири таква погона. Кажем имао, јер су они постепено замењивани савременијим кисеонично-конверторским и погонима са електропећима. Последњи од њих затворен је 2003. године. Челик се даље у облику слабова шаље у ваљаоницу у којој се добијају челични производи попут лимова, котурова, профила, цеви итд.

Мост Централни прелаз и погон са ваљаоничким станом 2000 у позадини

Годишње се у Магнитогорском металуршком комбинату произведе око 12 милиона тона челика, односно око 20% укупне домаће производње због чега се комбинат сврстава у највеће предузеће црне металургије у Русији. У њему је запослено више од 18 хиљада радника, док укупан број запослених у групи компанија „ММК“ износи више од 50 хиљада.
На основу ових цифри са правом се може рећи да град живи захваљујући комбинату. Ипак, црна металургија не садржи без разлога у свом називу епитет „црна“. Пре нешто више од десетак година Магнитогорск се налазио на списку десет руских градова са најзагађенијим ваздухом у коме је концентрација бензопирена премашивала дозвољени ниво 23 пута.

Поглед на комбинат из правца споменика „Позадина – фронту“

Најтежа ситуација је у градским квартовима на левој обали који су најближи комбинату, а у којима живи око 40 хиљада људи. Почевши од 2007. године количина штетних материја почиње да се смањује захваљујући улагањима комбината у постројења за пречишћавање на која се годишње троши око 14 милиона евра.
Не сме се заборавити огроман допринос који су комбинат и становници града дали током Другог светског рата. Сви они који бар мало познају историју знају да су Совјети из свих градова који су били у опасности да падну Немцима у руке вршили евакуацију индустријских предузећа у друге градове, на исток, далеко од линије фронта. Један од тих градова био је и Магнитогорск у који су евакуисана 42 предузећа (од којих је било 20 металуршких) из градова као што су Москва, Лењинград, Тула, Липецк, Дњепропетровск, Дњепродзержинск, Криви Рог, Запорожје, Никопољ, Мелитопољ, Северодоњецк… Само током 1941. године у град је пристигло преко 50 хиљда људи, евакуисаних из окупираних крајева СССР-а. Животни услови били су тешки. Обнављале су се бараке, поправљани су тавани и подруми, а поново су почеле да се користе и земунице. Стамбена површина по станoвнику смањена је на 2.5 кв. метра. Током рата из комбината је на фронт отишло 7000 квалификованих радника на чија су места дошле жене и деца старија од 14 година. Три месеца након почетка рата комбинат је освојио производњу 100 врста производа за ратне потребе. О обиму производње говори податак да када би се попаковало у вагоне све оно што је Магнитогорски металуршки комбинат произвео у погонима изграђеним током рата, композиција би била дугачка преко 3000 километара, колико износи растојање од Магнитогорска до Берлина ваздушном линијом.

Напуштам Магнитогорск

Одлазак из Магнитогорска био је планиран летом SU 1429 у 06:05 ујутру, па је таксиста Јура у томе одиграо значајну улогу, јер се ноћу и у раним јутарњим сатима до аеродрома може доћи само таксијем, а дању од 07 до 20 часова може се користити и градски превоз.
Из града кренусмо око 4 сата и за 15-20 минута већ смо били на прилазу аеродрому.

Успут прођосмо поред села које има тако бољшевички назив – Црвена Башкирија (рус. Красная Башкирия). Аеродром се налази 14 километара југо-западно од Магнитогорска и административно припада граду, а територијално Башкирији. Има статус међународног аеродрома.

Улаз у зграду магнитогорског аеродрома

Као датум оснивања узима се 15. август 1930. кад је са њега обављен први лет. Током педесетих година прошлога века аеродром се убрзано развија. Редовна линија за Москву уведена је 1951., а радови на изградњи новог аеродромског комплекса започети су 1956. године. Нова аеродромска зграда пуштена је у рад 1970.

Поглед на паркиране авионе и сунцем обасјане падине Јужног Урала

Први међународни лет обављен је у јулу 1994. Авион је летео за Истанбул и назад уз допуну горива у Сочију.
Зграда магнитогорског аеродрома није велика, па сналажење по њој није проблем. Након чекирања за лет и проласка безбедносне контроле није ми остало ништа друго него да у чекаоници сачекам украцавање.

Аеродромска чекаоница

Као и на другим мањим аеродромима не постоји приступни тунел, већ путници до авиона стижу аутобусом, а затим се у њега украцавају помоћу самоходних степеница.

Укрцавање на лет SU 1429 Магнитогорск – Москва

Утисци о граду

Током лета за Москву размишљао сам мало о Магнитогорску и ономе што сам у њему видео. Службено путовање пружило ми је прилику да делимично упознам град у који се под неким другим околностима вероватно никада не бих запутио, јер индустријски градови због загађења и сивила које обично у њима влада нису баш на мети посетилаца. Магнитогорск у томе није изузетак. Просечан туриста, навикнут на углачане плочнике и фасаде веселих боја који путује ради лаке забаве и провода, у Магнитогорску нема шта да тражи, што је и разумљиво, јер град није рођен за туризам, већ за црну металургију. Ипак, за оне који у својим путовањим траже дубљи смисао и које на пут покреће жеља за новим сазнањима, град може бити занимљив. Ту пре свега мислим на његову историју, односно чињеницу да представља први плански саграђени социјалистички град са најбоље сачуваном, својственом том периоду архитектуром. О њеној историјској вредности говори иницијатива да се први стамбени кварт на левој обали, такозвани „Соцгород“ уврсти у списак светске баштине Унеска.
Боравећи пар дана у Магнитогорску и шетајући његовим улицама стекао сам утисак да је град некако превише таворио, односно да се у њему мало шта радило протеклих година, а можда и деценија. Да ме осећај није преварио потврдиле су речи службеног возача комбината. Како он рече, у граду се ништа није мрднуло још од времена перестројке. Тек последњих неколико година почело је да се ради на његовом сређивању и то углавном захваљујући комбинату око кога се у граду практично све врти.
Да ће се у наредном периоду радити мало више на изгледу града и покушати да се он учини привлачнијим за туристе сведочи и клип са јутјуба који је настао по иницијативи администрације Магнитогорска.

Наставиће се

6 мишљења на „Магнитогорск – град у коме се сусрећу Европа и Азија

  1. Autor je uspeo da me veoma plastično i slikovito upozna sa tim zanimljivim gradom. Tekst i odlične fotogarfije čine skladnu celinu i omogućavaju da se čovek oseća kao de se šeta po tom zanimljivom evro-azijskom mestu. Svi komlimenti autoru. I sam pišem putopise i znam da nije lako postići takvu uverljivost i slikovitost. Čestitam.

  2. Очень интересное путешествие по столь маленькому и малозаметному для туристов городу. Но эта информация позволила мне узнать этот город больше, так как я не думаю, что когда-нибудь я смогла бы оказаться там. Спасибо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *