Straževica

Straževica – 18 godina kasnije

Od tragičnog proleća 1999. godine koje su obeležili zvuk sirena, grmljavina aviona i eksplozije bombi prošlo je već osamnaest godina. Dovoljno dugo da rane zacele i pretvore se u trajne ožiljke u dušama onih koji su u eksplozijama NATO bombi izgubili svoje najmilije. U međuvremenu, stasale su nove generacije koje imaju tu sreću da se tog nesrećnog proleća uopšte ne sećaju, a nama koji smo silom prilika bili savremenici svih tih događaja ne ostaje ništa drugo nego da se sa gorčinom svake godine prisećamo svega što se tada dešavalo.

U vestima koje su u to vreme emitovane svakodnevno se pominjalo jedno mesto za koje se sa pravom može reći da je predstavljalo trn u oku NATO avijaciji. Radi se o brdu Straževica u beogradskom naselju Rakovica. O značaju onoga što se u njenim nedrima krije govori činjenica da je na meti NATO aviona bila skoro svih 78 dana koliko je bombardovanje trajalo, a bombe su na nju padale i po par puta dnevno. Kao i svako mesto koje je obavijeno velom tajne Straževica je bila predmet raznih priča, počevši od one da se na brdu nalazi radar koji se po potrebi „spušta“ i „podiže“.

Želja da malo bolje osmotrim misteriozno brdo i slikam neobičan spomenik koji se na njemu nalazi naterala me je da jednog dana sednem u razdrndani tramvaj broj 3 i uputim se u Kneževac.

Od okretnice tramvaja br. 3 u Kneževcu pa do vrha brda ima nešto više od jednog kilometra, što u principu nije mnogo za pešačenje, ali s obzirom da ceo put ide uzbrdo, šetnja bi mogla da bude dosta naporna. Do vrha brda se bez problema može stići i automobilom, ali malo pešačenja ne bi trebalo da škodi.

Oko sto metara posle skretanja u Hajduk Veljkovu ulicu nailazim na objekat koji je na internetu izazvao dosta polemika, jer se tvrdilo da se radi o HARP anteni

Ustvari, reč je o probnoj varijanti bazne stanice mobilne telefonije koja bi svojim izgledom trebala manje da ruži grad.

Dok lagano savlađujem uzbrdicu razmišljam o pričama koje o Straževici kruže, odnosno o onome što sam pročitao na internetu. Prema nekim izvorima, prvi tunel u unutrašnjosti brda iskopali su Nemci tokom Drugog svetskog rata i u njemu skladištili municiju. Ono što su započeli Nemci, dovršila je Jugoslovenska narodna armija. Proširila je tunele i pretvorila ih u komandno mesto RV i PVO u koje se slivaju informacije iz vazdušnog prostora. Kompleks je projektovan da izdrži napad nuklearnim projektilom snage 20 kilotona. „Rupa“, kako su objekat u žargonu zvali vojnici i oficiri koji su u njemu boravili, ima nekoliko ulaza koji su vešto skriveni. Za jedan se sa sigurnošću zna da se nalazi u objektu koji svojim izgledom ne odudara od malo veće dvospratne kuće. Tačan položaj ulaza je i dalje vojna tajna.

Svoje vatreno krštenje Straževica je doživela prvog dana bombardovanja, odnosno 24. marta 1999. godine oko 20:00 časova kada je na nju pala prva krstareća raketa. Tokom 78 dana gađana je praktično svaki dan. Preživela je i eksploziju obližnjeg neispražnjenog skladišta ubojnih sredstava koja je po rečima stanovnika Rakovice bila poput zemljotresa, jer je na skladište bačena bomba teška 2 tone. 

Poslednjih par stotina metara do vrha brda pošteno me je izmorilo. Imao sam utisak da uzbrdica nekako postaje „veća“. 

Vreme mi takođe nije išlo na ruku, pošto je počela da rominja kiša i da duva vetar.

Prilično umoran savladah poslednju krivinu i stigoh do vrha brda. Kraj puta, nedaleko od ulaza u ograđeni prostor, nalazi se spomen-ploča sa stihovima pesnika Slobodana Bovana posvećenim Straževici.

Prostor u kome se spomen-obeležje nalazi ograđeno je bodljikavom žicom, ali kapija na ulazu nije zaključana tako da se može ući bez problema.

Uprkos bombama koje su svakodnevno padale komandni centar je funkcionisao sve vreme bombardovanja za šta su najzalužniji pripadnici 210. bataljona veze. Dvojica pripadnika ove jedinice, zastavnici Vladimir Vujović i Vlastimir Lazarević, poginuli su na vrhu brda dok su menjali antenu, oštećenu u napadu neprijateljske avijacije. Na mestu njihove pogibije 2002. godine podignuto je spomen-obeležje  „Glasnik sa Straževice“.

Spomen-obeležje „Glasnik sa Straževice“

Poginuli pripadnici VJ

Na tabli u centralnom delu spomenika upisane su poslednje reči jednog od poginulih zastavnika: „Ostanite na prijemu, završavam…“

Gelerima izrešetana antena

Zadnja strana spomenika

Spomenik je rad akademskog vajara Slaviše Čekovića. Visine je 19 metara. Osnova je urađena od kamena i ima oblik aviona „F-117“, poznatijeg kao „nevidljivi“. Konstrukciju, koja se u obliku trougla uzdiže iznad osnove, čine delovi vojnih antena i geleri avionskih bombi. Na vrhu se nalazi prava antena koja bi mogla da bude u funkciji.

Slikanjem spomenika ispunio sam jedan od zadataka koji sam sebi postavio pre posete ovom mestu. Zatim sam prešao na drugi, odnosno slikanje ostataka vojnih instalacija koje se nalaze na vrhu brda. Par desetina metara od spomen-obeležja nalazi se otvor širine nekoliko metara za koji pretpostavljam da je bio ulaz u ukopane prostorije za smeštaj ljudstva koje je održavalo ili obezbeđivalo ovo radio-relejno čvorište.

Otvor je „sveže“ zatrpan zemljom, pa u prostorije nije moguće ući. Pažnju su mi privukle neobične „stepenice“ koje su se prema njemu spuštale. Pade mi na pamet ona priča o radaru koju bih definitivno svrstao u urbane legende, nastale za vreme bombardovanja. Da ne bude zabune, podzemno komandno mesto RV i PVO, u vojnim krugovima poznato kao „Objekat 909“, smešteno je u podnožju brda, a na vrhu se nalazi samo čvorište veze koje je u međuvremenu iseljeno i napušteno.

Malo dalje od otvora nalazi se nešto što meni kao laiku liči na kanal za tehnički pregled vozila. 

Na vrhu brda se nalazi i novi antenski stub. Podignut je odmah pored još jednog ulaza u ukopane prostorije za smeštaj ljudstva. Pošto ulaz nije zatrpan, spustio sam se niz stepenice da osmotrim prostorije.

U prostorijama je bilo veoma mračno. Slaba svetlost dopirala je samo iz ventilacionih otvora. Na sreću, imao sam kod sebe malu baterijsku lampu, pa sam mogao da nastavim sa obilaskom. Kretao sam se pažljivo, jer je svetlost baterijske lampe bila slaba, a komada betona i đubreta na koje sam mogao da se sapletem bilo je svuda unaokolo. Znajući naš mentalitet, količina đubreta poput plastičnih flaša, kesa i limenki, vremenom će se verovatno povećavati. Sve prostorije su prilično devastirane, a s obzirom da je iz njih odneto sve što se moglo odneti, za većinu se ne može reći šta im je bila konkretna namena.

Nakon izlaska na svetlost dana reših da osmotrim prostor oko ulaza. Iznad ukopanih prostorija nalazi se nekoliko šahtova i ventilacionih otvora, a pored ulaza krater od eksplozije projektila. 

Tokom šetnje po brdu pažnju su mi privukle dve kućice udaljene 50-ak metara od mesta na kome se nalazi čvorište veze, pa sam se uputio prema njima da ih malo bolje razgledam.

Pošto je prostor oko njih ograđen bodljikavom žicom, a ulazna kapija zaključana, nisam mogao da dođem do njih i vidim šta se u njima nalazi. S obzirom da su na otvorima za prozore i vrata rešetke, a ne prava vrata i prozori, moguće je da se u njima nalaze ventilacioni šahtovi. Grafit koji je ispisan na jednoj od kućica svedoči da je bilo i „junaka“ kojima bodljikava žica nije zasmetala da iskažu svoj umetnički talenat. Pošto mi se nisu ostavljali komadi odeće na bodljikavoj žici, odlučio sam da produžim dalje prema kamenolomu na koji sam takođe želeo da bacim pogled.  

Pre desetak godina podzemnom objektu je pretila opasnost, veća od NATO avijacije. Ono što nije uspelo desetinama NATO bombi, uspelo je preduzeću EMS „Kijevo“ u čijem je vlasništvu pomenuti kamenolom. Naime, eksplozije u kamenolomu dovele su do naprslina i curenja vode iz zidova podzemnog objekta.

Kao što se na snimku vidi, eksploatacija kamena se i dalje nastavlja. Iskreno se nadam da se miniranja odvija u granicama odobrenog eksploatacionog polja, odnosno da je urušavanje podzemnog objekta zaustavljeno, ali s obzirom da je u pitanju novac, ne bi me začudilo da jedan kamenolom postane značajniji od strateškog vojnog objekta. Evo i par slika „kobnog“ kamenoloma.

Od kamenoloma krenuh nazad prema spomeniku. Sa Straževice se pruža lep pogled na okolna naselja, pa uprkos oblačnom danu koji nije bio baš idealan za slikanje, napravih par slika okoline.

Soliteri na Vidikovcu

Soliteri na Banjici

Soliteri na Labudovom brdu

Avalski toranj

Zgrada VMA

Dok sam napuštao Straževicu još jednom bacih pogled na spomenik. Beše mi drago što zahvaljujući njemu, uprkos godinama koje neumitno prolaze, uspomena na ljude koji na ovom mestu položiše svoje živote ne može da izbledi. „Glasnik“ će uvek biti tu da nas na njih seća. I ne samo da nas seća, već i opominje, da oprostiti možemo, ali zaboraviti ne smemo. 

Jedno mišljenje na „Straževica – 18 godina kasnije

  1. Nemogu da se otmem utisku, da današnja politička ergela ima zadatak da ovo mesto uništi u tišini. Da završi ono što tomahavci nisu mogli. A prvenstveni cilj NATO manijaka to i jeste, jer bi ih ovo nekad u budućnosti opet moglo opeći.
    A siguran sam da će Srbiji zatrebati ovako nešto. Možda ne za 30 godina ali sigurno u ovom veku, jer živimo na pragu za koji će uvek, svi, zapinjati

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *